David Albahari — Cink (predispitni čitalački dnevnik)

Novela (gdegde klasifikovana i kao vrlo kratki roman) „Cink” objavljena je 1988. godine. Na šezdesetak strana, smenjujući da vremensko-prostorna toka, David Albahari razmotava odnos Pisca i Oca nakon smrti potonjeg.

 

Moto knjige

Džoni Štulić „Kao i januar”: „Svjetlost počinje tihim mijenjanjem mojih pobuda”

 

Prva rečenica

„Ova knjiga je trebalo ovako da počne.”

Samog pisca izneverava, kako ne bi i čitaoca i likove?

 

Actual predispitni čitalački dnevnik

Neobično formatiranje — smenjivanje italika i uspravnih slova. Italik, kako se kasnije rasvetli, označava priču koja se piše, a uspravna slova daju stvarnosni okvir, onoliko stvaran koliko stvarnosti može biti u literaturi.

 

Piše o tome da mu se priča otela dok se on bojao nečeg drugog, u ovom slučaju — selidbe.

 

„Priča o svetlu već je imala nastavak. Otvorio se preda mnom u biblioteci. Pognuo sam se, nastojeći da pročitam naslove sa hrbata knjiga na najnižoj polici, ali umesto naslova jasno sam video nastavak priče.”

 

„Teško je reći u šta sam počeo da sumnjam. Možda ni u šta određeno, nešto slično sleganju ramenima i širokom pokretu koji ga prati.”

 

„Postoji jedna crta koja razdvaja značenja, i kada se ona pređe, stvari menjaju smisao, zadržavajući pređašnji oblik koji je, doista, budući.”

 

Na proputovanju Amerikom, sa Navaho Indijankom Alisom:

„Buđenje se pretvorilo u uobičajenu noćnu rutinu: otvarao sam oči uveren da ću ugledati bar trag nastojanja da se izmeni svet i ja u njemu, ali uvek sam ga nalazio onakvog kakvog sam ga ostavio.”

 

Pisac je ovde pripovedač. On piše priču o svetlosti, o devojčici koju u naručju odnosi neki muškarac. Isprva nije zamišljen kao roditelj, ali to se ispostavlja u toku priče. Sve vreme sumnja u svoju prozu, nema poverenja u neki njen aspekt, ali ne može da odredi u koji.

 

„… kao da nisu u stvarnom životu, već na probi pozorišnog komada, jednog od onih u kojima se raspada porodično tkivo a umesto njega svetom bine koračaju usamljeni pojedinci koji, kao paraziti, žive od teško svarljivih sokova uspomena.”

 

A pisac je bio namerio da priča bude ljubavna, „prosta ljubavna”, „niz rečenica u kojem će dva bića prići jedno drugom, provesti neko vreme zajedno, i potom se rastati”.

 

Mogu li se piščeve sumnje čitati odvojeno od priče u italiku?

 

O ocu

„Tokom svih onih godina otkada je umro, sanjao sam ga tri puta: Jednom je dremao na kauču u trpezariji, drugi put je ušao u moju sobu i ostao da stoji na vratima, treći put je on bio živ a ja mrtav. Četvrti put, ovaj put, nisam ga sanjao, već sam ga slušao. Došao je da mi nešto kaže.”

Kad se priseća očevog šloga i boravka u bolnici, zaziva priču o Noju i tri sina, od kojih je jedan, Ham, proklet jer je video oca nagog a nije ga pokrio.

„Hronologija je, kao i uvek, jednostavna: prvo je umro moj otac, potom sam otputovao. U međuvremenu sam poželeo da napišem ovu, odnosno ‘ovu’ knjigu.”

Ne uspeva da piše jer se oseća krivim što nije dovoljno pazio na oca.

 

„Ustao sam i prišao prozoru: uvek prilazim prozoru kada ne znam kuda da krenem u svojoj priči.”

 

Pita se na jednom mestu da li je neku floskulu, „mudrost”, izmislio ili negde pročitao; to je česta patnja u postmodernizmu, u XX veku, komotno bi mogao da napišeš bilo šta i samo staviš navodnike oko toga, jer koje su realne šanse da je originalno?

 

„Znam mnoge stvari koje nikada neću uspeti da primenim u životu.”

 

„Koliko god čovek sumnjao u reči, dobro je da ih ponekad propusti kroz usta. Nadimanje i opuštanje obraza, lomatanje jezika u usnoj duplji, prepreke zuba i odbojnost nepca, sve to može da razgali. Ne treba se zamajavati značenjem reči, ali njihov zvuk, njihova izgradnja, može i te kako da pomogne.”

 

Odnos prema Americi kao kopiji Amerike iz filmova i serija — gde i on sam postaje kopija, odraz… vrlo razumljivo i lepo objašnjeno.

 

„’Čitaću i pisaću do dva. Ustaću u osam.’ Tako sam zamišljao svaki svoj dan: rad, gvozdena volja, ispisane stranice, tok koji ništa neće zaustaviti. Posle sam samo posmatrao kako se sve raspada.” — bolno poznato

 

„Tačni datum ništa ne menja: nešto se dogodilo ili se nije dogodilo, sve ostalo je beznačajno.”

 

„Priče obično nastaju dodavanjem, ali priče kao što je ta nastaju oduzimanjem. One govore svojim odsustvom, onim što nikad neće biti.”

 

Naivno zapažanje, detinjasto, primitivno — „da smo mogli da ga hranimo preko očiju, možda bi nastavio da živi”

 

Sumnja u priču kristališe se u sumnju u sebe:

„Uvek govorim o sebi kao da je to neko drugi. Kada bi on rekao „Ja”, ta reč se punila do vrha i jasno se videlo njegovo biće. Moje „ja” je kao vetar promenljivog pravca: dolazim i odlazim, ponekad mimo svoje volje.”

 

Mistifikacija sećanja tj. priznanje da sećanje nije stvarnost —

„Da li je, kad se zamišlja, stvarno stvarnije od nečega što nikada nije postojalo? Ili je, kada se zamišlja, sve podjednako nestvarno?”

„Ili je sve stvarno, ili je sve izmišljeno; ili je sve, u isto vreme, i stvarno i izmišljeno; što znači da nije važno o čemu se piše: važan je sam čin pisanja, važno je pripovedanje, važna je priča.”

 

Brojanje svega u sobi, u restoranu, kao epizoda OKP-a zbog traume gledanja oca kako umire.

 

„Priča sam ja. Ukoliko ne govori o meni, priča ne govori ni o kome. Ukoliko govori o drugom, ona nije priča.”

 

Turistički obilazak Elvisove kuće, Foknerove kuće…

„Mrtvaci su dokaz da Amerika postoji” —> stvarnost je u mirovanju, fikcija u pokretu, makar i mišića srca

 

„Soba umrlih je soba odsustva, nema tog prisustva koje može da posluži kao zamena.”

Priseća se kako je bio spreman da da svoj život za očev, i sumnja u iskrenost te spremnosti — šta ako to konačno žrtvovanje može da se želi samo zato što je neostvarivo?

 

„Želeo sam svega toga da se oslobodim, pogotovo mitologije: kastriranog oca, ubijenog oca, raščerečenog oca, oca kao muške vagine, oca kao majke. Ne znam da li sam dovoljno jasan. Ne bih želeo da neko pomisli bilo šta drugo osim sledećeg: čovek hoće da piše; u trenutku kada mu se učini da već vidi celu priču, ili da će je tokom pisanja razotkriti, uviđa da ispred priče stoji proziran ali neprobojan zastor, sačinjen od sećanja na njegovog oca; počinje da guli taj zastor, strpljivo, polako, kao kada je nožićem skidao koru sa grančica; i kao što mu je tada bio cilj da ostavi delove kore koji će stvoriti kružan ili spiralan lavirint, te da štapić postane pismo na nekom drugom jeziku, sasvim novom i neponovljivom, tako sada grebe po sećanjima u nastojanju da ispod zastora razazna makar fragmente priče koji će, nada se, ipak uobličiti celu priču; tada shvata da priče više nema; ostale su još samo krhotine, čančići u kojima zabelasa trag svetlosti, a nekad mu se ta svetlost činila tako jakom; zastor od oca toliko je taman da ponekad podseća na noć; a možda se priča pojavila samo da bi mu skrenula pažnju na nešto drugo, možda je smisao njene svetlosti bio upravo u nestajanju, u odsustvu svetlosti; negde u to vreme, naime, pomislio je da je došao trenutak da prestane da piše o sebi, da je vreme da postane drugi ljudi, „svi ljudi”, da bude Alef, glas bez glasa i glas svih glasova…”

 

„Postoji samo jedna priča koja može da se ispriča. Sve ostalo su samo pokušaji da se do nje dopre.”

 

Objašnjenje naslova

„Cink!” je zvuk koji je čuo kad je umirao pas, a onda i kad je umirao otac, i pretpostavlja da je to zvuk dolaska smrti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *