dnevnik dramaturskinje 8

O tajni „Mog jutarnjeg smeha” / Dnevnik dramaturškinje #8

Moj jutarnji smeh ima jednu tajnu koja me je izvesno vreme kopkala. Evo u čemu je stvar…

 

Da je scenario ovog filma nekako pao u moje ruke pre nego što sam pogledala Moj jutarnji smeh, otpisala bih ga ne trepnuvši. Zaista posmatran iz prizme narativnog filma ovo i nije vešto napisan film. Njegovu radnju ne bismo mogli okarakterisati kao filmsku priču, koliko kao situaciju koja se razvija. U nekom drugom filmu, siže Mog jutarnjeg smeha poslužio bi kao prvi čin tročinske filmske strukture — etabliranje likova i glavnog problema koji protagonista treba da prevaziđe. Srećom, pristupila sam filmu bez ikakvog predznanja i potpuno me je osvojio. Ostalo je samo da me progoni to pitanje… Zašto?!

 

Dejan (Filip Đurić), tridesetogodišnji nastavnik istorije, živi sa roditeljima (Jasna Đuričić, Bratislav Slavković) i još uvek nije izgubio nevinost. Međutim, kada se simpatija javi između Dejana i njegove mlade koleginice Kaće (Ivana Vuković), on mora da prevaziđe svoju stegnutost kako bi sa Kaćom ostvario bliskost i konačno „skinuo mrak”.

View post on imgur.com

U maniru autorskog filma, Moj jutarnji smeh obiluje suvišnim dijalogom koji nema drugu funkciju nego da dodatno pojašnjava karaktere koji su već razvijeni. Može se okarakterisati i kao „slice of life” jer dosledno realistički, u svega šesnaestak dugih statičnih kadrova u celom filmu, prikazuje dešavanja iz Dejanovog života, poređana linearno, ali narativno slabo povezana. Jedna nas scena ne vodi organski u drugu uzročno-posledičnim vezama već neminovnošću života koji ide svojim tokom — od posete vraču (Nebojša Glogovac), preko smrti oca i školske slave. Anegdota o tome da je vozač autobusa neplanirano zapevao u toku snimanja, te je pesma tako završila u filmu (i traje bar minut dok se ništa drugo ne dešava) može ilustrovati ovu tvrdnju.

 

Ipak, Moj jutarnji smeh je neodoljiv. Za razliku od mnogih art filmova on upravo beži od epiteta „slike u pokretu”. Kadrovi su statični i krajnje funkcionalni. Na tragu Bresonove teorije o zvuku (kome, navodno, na filmu treba dati prednost u odnosu na vizualno) Moj jutarnji smeh navodi nas da angažujemo sluh i domaštamo ono što samo čujemo, a ne vidimo u kadru. Pa tako fenomenalni kadar zatvorenih vrata nije samo to, već je i šuškanje Kaće koja sama leže da spava nakon što je Dejan otišao i sugerisanje Dejanovog povratka koje budi, i što duže traje — sve više hrani anticipaciju kod gledalaca (dizajn tona radio je Stevan Milošević).

 

Reditelj (i scenarista i montažer) Marko Đorđević napravio je nešto za šta sam do sad mislila da je oksimoron — hrabar autorski film. Pa još i debitantski! Hrabar zato što svoje postsocijalističke enterijere, slabo osvetljenje i sumornu atmosferu odbija da stavi u službu socijalne kritike ili jalovog moraliziranja, kako bi se očekivalo, već insistira na „isceljenju” protagoniste balansirajući ton filma između melanholičnog tonjenja u inerciju i blagog (ne i podmešljivog) humora. Budući da nema estetizaciju, tezičnost ili socijalnu kritiku da ga „izvlače”, već potpuno ogoljenu intimnu priču, hrabrost Mog jutarnjeg smeha leži upravo u njegovoj iskrenosti i nepretencioznosti. On jeste to što vidite — možete da prihvatite ili odbacite. Nagrade na FAF-u i PAFF-u, pokazuju da su stručni žiriji ovaj film visoko ocenili, ali ove nagrade retko prati bioskopska euforija kakvu je film Moj jutarnji smeh takođe izazvao.

View post on imgur.com

Potpuno neočekivano, film uspeva da uspostavi empatiju gledalaca prema skoro sasvim pasivnom i ni po čemu zanimljivom protagonisti (italijani imaju reč za takve: „mammoni”), do te mere da bioskop neretko sasvim glasno navija za njegov uspeh. Tome su umnogome doprineli Filip Đurić i Ivana Vuković, koji su u svojim glumačkim zadacima potpuno ravnopravni starijim kolegama — Jasni Đuričić i Nebojši Glogovcu. Filip i Jasna kao da su nastavili svoje uloge Trepljeva i Arkadine (postavka Galeba koju je T. Janežič režirao u SNP-u), što simbolički (majka koja guši razvoj sina), što stilski — svedenom glumom.

 

Iako je poređen sa crnim talasom, Moj jutarnji smeh ima jednu osobinu koja ga definitivno odvaja od ove filmske struje. Naime, ovo je, za razliku od crnila crnog talasa, priča o uspehu. Jedna od poslednjih linija dijaloga, čini mi se, upravo je: „Uspeli smo.” Takođe ovaj (u svakom smislu) hepiend ostaće upamćen kao jedna velika pobeda domaćeg filma. Upravo nam tradicija crnog talasa pruža celu plejadu seks scena koje sve do jedne izgledaju kao silovanje, iako to često nisu. Moj jutarnji smeh potpuno nasuprot svemu na šta smo navikli, nudi jednu nežnu, neugodnu i simpatičnu, pa još iz žablje perspektive snimanu, scenu seksa, koja je organski deo radnje, a ne muškom oku ugodna estetska nadogradnja.

 

Kažu da nije teško snimiti prvi film, već drugi. Nadam se da će me Markov idući film kao i Moj jutarnji smeh ponovo zadiviti toplinom i nežnošću. A, kao što vidimo, nežnost — to je novi pank.

Ima jedan pisac (Nikolaj Koljada) i jedna drama (Kokoška) i u njoj jedna replika... “Život liči na pelenu... kratak je i posran... (Svi zbunjeno zaćute.) Oprostite, otelo mi se...”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *