jasmina ahmetagic poezija

Jasmina Ahmetagić — probrani stihovi

*

Ne pogađam zašto nam nisu rekli

da je odrastanje proces našeg

neprekidnog smanjivanja

u kome buja

jedino naša predstava o sebi.

 

*

Otkud tebi ta snaga, čoveče,

pa da tako izmičeš,

da se baš uvek prikrivaš,

da mrmljaš kad treba biti jasan,

da odlažeš, kad je hitrina pitanje časti?

Otkud i snaga da podneseš

sopstvene pobede

satkane od tuđih pohlepa i omrazica

kojima si dobro rukovao nadvisujući ih vlastitim?

Otkud ti moć da vladaš sopstvenim dnom

i da ga prožmeš ponosom zbog pobeda,

a odagnaš sećanja na staze koje su vodile do njih?

Priznanje tvojoj ogromnoj snazi

kadroj da nosi toliku sramotu!

 

*

Jer uhvatiše nekog Simona iz Kirine,

izabranog metodom slučajnog uzorka,

i narediše mu da nosi.

 

*

Ne čitaju, jer se klone uticaja.

Za slučaj da počnu da pišu.

 

*

Tvrđava postani

u kojoj se reči brižljivo slažu

i još brižljivije na dan iznose.

Da se nikad ne pretiču,

da ih uvek kao svoje možeš prepoznati,

da stida nemaš kad ih za tvoje ime vežu.

 

*

Ako nema razlike između pevanja i umiranja,

smrt je tvoja besmrtna pobuna.

Tvoj beskrajni prostor slobode

u kome zahvalnost ne duguješ nikom.

 

*

Koračaj sam.

Šuštanje tog lišća pod tvojim nogama

već je mnogo više od praznine.

 


Iz pesničke knjige „Zlostavljanje i druge ljubavne pesme”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *