O videoteci i Ustavu Republike Hrvatske / Dnevnik dramaturškinje #7

Lokalna videoteka trenutno je zatvorena, što je rastužilo celu porodicu.

 

Mene — zbog nabavke domaćih filmova u HD-u.

 

Moje roditelje — jer SBB bioskop možeš pretražiti po žanrovima, ali mu ne možeš reći „dajte mi nešto s hepiendom”, ili „molim Vas triler za mene i dramu za suprugu”.

 

Rastužilo je čak i našu brkatu Mazu koja je baš u toj videoteci naučila da broji — tresnula bi šapom o pult („Dupli s ledom”) i ne bi izašla dok ne dobije jedan, drugi, treći keks.

 

Tako smo se svi zajedno, pozitivnim uslovljavanjem istrenirani da posećujemo omiljenu videoteku, našli u nebranom grožđu…

 

Naime, jako mi se gleda Ustav Republike Hrvatske. I postavilo se razumno pitanje…

 

Kako doći do filma?

 

View post on imgur.com

 

Pretražila sam ono što mi je legalno dostupno — nema. Pronašla sam torent, ali osećam snažan otpor prema toj vrsti piraterije domaćih filmova (pod domaćim filmom podrazumevam onaj koji možemo da razumemo bez titla). Zatim, pretražila sam sve od tužnog obrisa filma na dailymotion-u, preko striming platformi koje nisu dostupne u Srbiji, do onih koje jesu, ali navode da je audio language: engleski. Znači li to da su nahovali film?

 

Iscrpljena, besna i ubeđena da ću klikom na bilo koju sledeću opciju preuzeti virus… Odustajem.

 

Slava videotekama!

 

Ostaje mi samo da zamolim spretnije od sebe… Ukoliko iko uspe da dođe do Ustava Republike Hrvatske, molim da pomogne drugarici. A ako ste ga kojim slučajem propustili, dozvolite da vas uverim da je to greška koju morate ispraviti.

 

Ljubomorna sam na g. Ivicu Ivaniševića koji je pišući o ovom filmu već iskoristio foru: „Ljudi moji, Ustav je zakon!”

 

Ustav Republike Hrvatske, u podnaslovu: „Ljubavna priča o mržnji”, možda je najbolji film snimljen na ovim prostorima u protekloj deceniji (možda i duže). Očekivanja su i bila visoka od reditelja Rajka Grlića, a ništa niža ni od njegovog već dugogodišnjeg koscenariste Ante Tomića. Scenario Ustava nedavno je objavljen i toplo ga preporučujem, bar dok nam film ne bude dostupniji (a svima koji se bave filmom — zauvek).

 

Kratki preprič radnje:

Nebojša Glogovac tumači lik uglednog profesora istorije, ekstremnog hrvatskog nacionaliste, transvestita i homoseksualca, koji sticajem okolnosti mora pomoći svom blago homofobičnom komšiji Srbinu (koji se sakrio iza hrvatskog prezimena) da nauči Ustav Republike Hrvatske kako bi položio državni ispit i zadržao posao policajca. Spaja ih supruga pomenutog policajca, medicinska sestra koja pomogne profesoru kad dospe u njenu smenu nakon što ga u ženskoj odeći prebiju na ulici.

Kraj kratkog prepriča radnje.

 

View post on imgur.com

 

Godine rada na scenariju učinile su da je svaki sekund ovog filma ispunjen dramskim sukobom, koji kod gledalaca pažljivo balansira osudu i razumevanje, humor i gorčinu, a nikada ne upada u sentimentalnost ili propagandnost. Ne postoji uzdah ili pokret koji je ostavljen slučaju i nije u funkciji priče, pa opet Ustav Republike Hrvatske miljama je daleko od rigidnosti i konstrukcije. Režiran jednostavno, on se odvija kao ples — pun emotivnog naboja i spontanosti. Glumačku ekipu čine i Dejan Aćimović, Božidar Smiljanić i Ksenija Marinković čiji je lik, osim što je sjajno interpretiran, potpuno neodoljivo napisan. Izdvajam ga iz ove četvorke ravnopravnih, ne zato što je bolji od drugih likova u ovom filmu, već zato što je postavio lestvicu pisanja punokrvnih ženskih karaktera, koju savremeni filmovi domaće produkcije retko dostižu.

 

Međutim, i pored svega rečenog, Ustav mi je posebno drag zato što je njegov kraj, poput protagoniste koji znajući da može da bude pretučen svejedno u haljini izlazi u šetnju, napravio danas i ovde veoma radikalnu stvar.

 

Preplavljeni smo ciničnim filmom koji uživa u ponavljanju modela u kom se čestiti građanin bori protiv korumpiranog društva i ne uspe; filmom-tezom u kom se krajnje propagandno iznose stavovi autora umesto da se pripoveda; filmskim esejima sa jednodimenzionalnim likovima, ili, kako god još želite da nazovemo „umetnički” film koji odbacuje ideju uspostavljanja empatije sa likovima kroz građenje karaktera (a karakter se prikazuje kroz radnju, odnosno kroz izbore junaka), odbacuje izazivanje bilo koje emocije kod publike koja organski proizilazi iz priče (jer to je navodno manipulativno — o tome u zasebnom tekstu), ali je podignut na pijedestal zbog šatro-radikalnosti ili hrabrosti samog odabira teme, koju naravno ne zna kako da razvije te se prepušta pukom prikazivanju, prenošenju života na ekran — jedan na jedan, uz pokoji interesantan rediteljski zahvat (ahem Teret ahem).

 

Radikalnost Ustava Republike Hrvatske nije u njegovom imenu, nije u njegovoj temi (netrpeljivosti na osnovu političke orijentacije, seksualnog identiteta ili klasne i nacionalne pripadnosti), već je upravo u tome što dozvoljava svojim likovima promenu. Što dozvoljava srećan kraj, pomirenje sukobljenih strana… Što upravo kroz saosećanje sa likovima, umesto ciničnog: „Neće biti bolje. Nikad, nikad bolje, nikad biti neće”. (V. P. Dis) , kod gledalaca osnažuje misao da postoji tolerantnije društvo koje treba da osvojimo. Umetnošću i empatijom.

 

Ako ne verujete meni, verujte Borki Pavićević: „I ako nekom treba dokaz da umetnost može sve što ne mogu ni politički pregovori, ni hiljade konferencija i seminara, analiza i ponekih sinteza, neka gleda film Ustav Republike Hrvatske”.

 

Za kraj, predlažem da se po okončanju vanrednog stanja svi zajedno uputimo ka Salašu 137, gde se dogovarala finalna verzija scenarija i gde se, ako je verovati legendi, nalazi plaketa na kojoj piše: „Ovde je napisan Ustav Republike Hrvatske”.

 

Čujem da prave odlične gomboce.

Ima jedan pisac (Nikolaj Koljada) i jedna drama (Kokoška) i u njoj jedna replika... “Život liči na pelenu... kratak je i posran... (Svi zbunjeno zaćute.) Oprostite, otelo mi se...”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *