Crveni petao leti prema nebu (citati + beleške iz ispitnog roka)

„Ljudi su se odjednom prodobrili i neće jedni drugima oči da vade. To mi je bilo najteže da zamislim.”

 

Beleške s margine prvog čitanja romana Miodraga Bulatovića „Crveni petao leti prema nebu” grupisala sam prema likovima na koje se odnose, jer verujem da će tako najviše koristiti onima koji će tekst čitati pripremajući se za ispit iz savremene srpske književnosti. U nastavku teksta nećete pronaći biografske ni bibliografske podatke o piscu, kao ni citate iz odobrene literature. Sve što vas očekuje izašlo je iz moje glave, te se ne preporučuje slepo pozivanje na ove redove.

 


Grobari

 

Srećko i Ismet, par grobara, nose leš u pokrovu, pa između ostalog komentarišu razlike u pogrebnim običajima muslimana i hrišćana. Leš je žensko, saznajemo da ju je mučio dever, Ibro (nazivaju ga ‘gadna Turčuljina’), izgladnjivao i tukao. U istom razgovoru uzgred pominju i nekog Spasoja koji je ženi naredio da se obesi kako bi doveo drugu.

 

Ismet gađa ludu Maru busenom s groba. (jasna slika sadržavanja smrti i života i stradanja u njoj) Pravda pred sobom svoje ponašanje:

 

„Neravnopravan sam, šaputao je u sebi, neravnopravan sam. Zato i činim prljave stvari: bar u nečemu moram prednjačiti.”

 

Delo kipti od seksualnih aluzija onda kad ne eksplicira seks. Najizrazitije u unutrašnjim monolozima grobara: „Da se napijem i zaboravim da sam strvinar koji je kraći od svog drugara za čitave dve muške glave.”

 

Ismet u alkoholisanom delirijumu umišlja da nema srce, da mu ga je Srećko uzeo kad su se grlili: strah od bliskosti s drugim bićem.

 

Ismet: „Kako da pevam kad nemam srca?”

Srećko: „Ni malopre ga nisi imao, pa si pevao.”

Ismet: „Da, ali još nisam znao da ga nemam.”

 

„Ništa ne može da se uradi bez srca. Ni lepo, ni ružno.”


 

Luda Mara

 

Priča se otvara scenom silovanja. Grupa svadbara napada i siluje maloumnu meštanku koju svi zovu ‘luda Mara’.

 

Ona predoseća po raspoloženju pijanih svatova šta sledi, traži zaštitu od Ilije, on je ignoriše iako zna šta će joj svadbari uraditi, ali ona mu prašta. I ona, kao Muharem, vođena je stidom. Ne poima to kao zločin, nego kao bruku, ne želi da Ilija bude svedok greha: „Sramota je da tako star i nemoćan gleda kako te raščepljuju, sramota bi to bila velika, a greh još veći.”

 

Kad odlučuje da ih ne gleda („Jedan je stvarno ličio na Mrkoja, drugi je imao brkove glavnog prijatelja, dok je treći podsećao na sve ljude koje je do tada srela i upoznala”) kako bih ih „prezrela tako”, u stvari prezire njih grešnike i njihov greh, a ne osuđuje njihov zločin nad njom. „Primećivala je kako su vreli, i kako drhte. Bio je to strah, znala je. Strah mesa i kostiju.” Zna da će kad se oni zadovolje, nakon neposrednog bola doći novo ignorisanje. „Biće to strašno: izgledaće kao da se ništa nije ni dogodilo.”

 

Mara se stavlja u poziciju silovatelja i pretpostavlja opravdanje čina drugošću: „Dvonogog đavola bodi i probodi, i kako znaš prikuj ga za zemlju, jer bludne i ružne misli budi u mirnim i zaposlenim ljudima.”

 

„Ljudi su samo ljudi, ništa ne razumeju. Gledaju je i čude se. Vide da plače, i krivo im je što im kvari zabavu i uživanje. Radije bi je gledali nasmejanu. Vilice im se krive od nezadovoljstva.”

 

Mara izlazi iz sebe i govori sebi da su silovatelji anđeli, da su nesrećni i jadni i da im treba dati oproštaj i pustiti ih da se ižive. „Reci im da nisu prvi koji ti zadaju bol i koji te ovako muče. Kaži im da ljudi rade to s tobom godinama” — Mara je više puta rađala i ubijala decu nastalu u silovanjima.

 

„Ne dam da se u moje guravo srce uvuku mržnja, zlo i pakost.”

 

Ponavlja stalno da su oni anđeli, nesrećnici itd. Priviđaju joj se Ilija i Muharem, koji se u njenoj halucinaciji pretvara u đavola: svet je u njenoj perspektivi naopačke, naopak. Kaže Muharemu-priviđenju: „Preobratićeš se u čoveka čim ti prva zla misao umili u srce.”

 

Marina uloga je da bude silovana, to je zadržava u mitsko-košmarnom vremenu pripoveke. Ispunjava se kao biblijsko proročanstvo, samo još krvavije i ružnije. Ona biva ‘napunjena’ od strane ‘anđela’, i onda dete kad se rodi baca u reku, i oslobađa tačku u krugu za novu igru Bogorodice.

 

Srećko i Ismet ignorišu Marin pokušaj da im ispriča šta su joj svadbari uradili, već je pitaju da li su uhvatili petla. Ona im onda objašnjava da i oni imaju petla u grudima, a da je njen petao „tu negde”, van nje.

 

„Gospode, ako te negde ima”, poče luda Mara poluglasno. „Bože od krpa, zemlje i ugljena, ne daj da Muharemu zakolju petla.”


Svadbari

 

Nakon što siluju Maru, svadbari (imenovani zbirno kroz celu knjigu, sa izuzetkom Mrkoja i Ilije) traže da se petao skuva živ. Svako otresa odgovornost sa sebe, svi su tu tek onako, po udesu, i svi se samo igraju, ali naizgled po tuđoj želji i nalogu, kao da se vođa sakrio ili napustio poprište, tako da samo čitalac, posmatrač izvan priče, zna da vođe nema i da su vinovnici svadbari sami.

 

Mrkoje je Kajičin rođak i Ivankin dever; takođe fizički neugledan, ali za razliku od Kajice sposoban da čini zlo, makar kao poslušnik ostalih pijanih svadbara. Kada Muharemu otimaju petla kako bi ih obojicu mučili, Mrkoje je taj koga šalju da to ispuni. „Verujem ti”, reče Mrkoje. „Ali mene su poslali da ti ga uzmem. Treba nam svima.” A onda „Ne mogu ti pomoći.”

 

Petla gađaju puškama, pogađaju, a on leti sve više ka nebu, kao „pregršt vatre, užarena lopta”. Niko ga više ne pominje, prelazi se na drugu zabavu, Muharem govori sebi: „Ti više nisi važan, jer nemaš petla. Sad traže drugu žrtvu. Jer su siti, obesni i mnogo nesrećni”.


Muharem

 

Sve je kao neko snoviđenje, kao košmar o nekom drugom, kao da buđenje ne dolazi, a pogled se u snu uvek navraća na ono što želiš da previdiš ili zaboraviš ili bar ne urežeš s detaljima u sećanje koje će te i kad buđenje konačno dođe proganjati jednako silno i uporno.

 

„Nisi ti jedini bolestan. Skoro svi su bolesni. Boluju najviše od glave i od srca. To je, po svoj prilici, najgore. A ti samo kašlješ i izbacuješ nešto rumeno. Samo to.”

 

Muharem da bi preživeo mora da proda petla. Idući da proda svog ljubimca, kao ona devojka sa čabrom mleka iz narodne priče, Muharem zamišlja kako već živi u vodenici i od vodenice i kako je isprosio Ivanku. Muharem se u snovima preobražava u petla a Ivanka u kokošku, jedino tako on realizuje svoj potisnuti seksualni nagon. „Kad njega ne bude bilo, neću moći da sanjam da sam čovek.”

 

Muharem saznaje da se Ivanka udaje i da je neće dobiti, ali pri pomisli na ‘bračne obaveze’ sažaljeva Kajicu: „Pa njega će boleti.” Na svadbi primećuje da Kajica nema „pogled čoveka, već ribe”. Ivanka pomišlja da bi po osobenjaštvu Muharem i Kajica mogli biti braća.

 

Moguć uzrok Muharemovog povezivanja seksa sa boli: Ilija je, kad je Muharem imao petnaest godina, tražio da mu vidi penis, pa ga nagnao da nag trči kroz polja. Ne saznajemo da li mu je Ilija ili ko drugi uradio još nešto, ali dobijamo potvrdu da je to ta odlučujuća trauma. Takođe, Muharemova majka bila je maloumna (poput Mare), i u aluzijama i prećutanom ima osnova za pretpostavku da ju je Ilija silovao te da je Muharem njegov sin. Ilija provodi (ne)izvesno vreme tragajući za odbeglim dečakom M(uharem)-om, postaje prosjak, prestaje da govori, umalo se ne udavi u reci… za to vreme imanje celo biva pokradeno i razgrabljeno. Muharem se ipak vraća da služi kod Ilije, što Iliju dovodi do infarkta.

 

Da li je petao Muharemov familiar ili alter-ego?

 

Muharem želi da moli svadbare da „ovoga puta” preskoče njega i petla = ovo nije izolovan slučaj.

 

Likovi mahom ‘razgovaraju’ u sebi. Ćute, a pokušavaju da komuniciraju, i od svega nastaje nesporazmum, jer svakoga goni sopstveni strah. Muharem misli o sebi čas u prvom, čas u drugom licu.

 

„Ni ja se na njih ne srdim, iako su se onako sa mnom poigrali.”

 

„Obećali su da će ti vratiti petla. Veruj im. Nikad ni u koga nemoj da sumnjaš. I raduj se unapred. Koračaj sigurno i svi će poverovati da nisi slabić, i da ćeš zaista živeti hiljadu godina.”

 

Svadbari petla nalivaju rakijom, Muharem se vraća u prvo lice unutrašnjeg monologa: „Pući će mu maleno srce, veselje će im se pokvariti, a ja ću ostati bez njega i bez ikoga na svetu.”

 

Bacaju ga uvis i dočekuju na pesnice, i narator to označava kao „ludu igru”. „Plovila je nad usklobučanom svetinom Muharemova glava sa zaleđenim osmehom praštanja, s malim grčem bola oko usana.” Muharem je uveren da je on grešan, da je zaslužio mučenje, ali pati što ga doživljava naočigled svih, boji se sramote više od bola.

 

Muharem i luda Mara stradaju slično, ali ona zbog pola a on zbog eto tako. Tu se u stvari vidi da nasilje dolazi eto tako, da su oboje ‘kažnjeni’ zato što su bespomoćni, slabiji od slabića nasilnika. Marino trpljenje je povezano s njenom polnošću, ali to je tek mesto napada, ne i uzrok, ni povod čak. Uzrok je u zloj i poganoj krvi, povod pijanstvo. Srećko plače kad se napije, svadbari maltretiraju slabije od sebe. Muharemovo trpljenje je situaciono, takođe, ali on je oslobođen konkretne stigme bivanja žrtvom silovanja u zatvorenoj sredini nenaučenoj na čovekoljublje, + on ne mora da ubija svoj porod na svakih 9 meseci.

 

Muharem i dalje žudi za bliskošću: „Neka me muče, samo neka me i dodiruju”. O skitnicama misli: „Vi ste dobri, vi ste zlatni ljudi, ali su vam oči mračne, i mene je strah od njih”.

 

Muharem odlazi do grobara, u poslednjem pokušaju da stekne prijatelje i time status čoveka. „Sve što vi radite, radiću i ja.” Srećko mu kaže: „Ti si od onih što sve praštaju i… što vole da pevaju…” — case in point, Muharem je serafim. Grobari ga potom nameštaju da dodiruje leš koji još nisu sahranili, on najpre pomišlja da je to još jedno mučenje na putu do očovečenja, ali otrezni se i zacvili: „Ovako se ne postaje čovek”.

 

Zove ga Mara da joj se pridruži (u odlasku ili u ludilu?), zovu ga i skitači, ali on odbija jer „nisu za njega tako lepi putevi”. Samo oni koji su ga mučili dok je bio bez greha mogu da ga prihvate i očiste grešnog. „U njima ima mnogo ljudskog, čim su mogli onoliko da te muče, pa se ne boj da ti neće oprostiti.”

 

Identifikuje se kao prekršilac, što se uopšte drznuo da sanja o sreći i smrti na kraju života.

 

Natrag na svadbi, Muharemu se pričinjava da Ivanka raste iznad svih, da petao leti oko nje „da je brani od sunca”. Zamišlja kako je pored nje, čuva njenu decu, služi je, prima od nje milostinju.

 

„Postati čovek, prošaputa. Sasvim običan čovek. Čovek ni najbolji, ni poslednji. Neprimetan, nečujan, ali na svom, na pravom ljudskom mestu. Je li to jednostavno i može li to svak?”

 

Radnja romana traje tek jedan dan, od jutra do večeri, što je uokvireno Muharemovim buđenjem i slikom zalaska sunca, kad je „petlovom krvlju celo nebo natopljeno”.

 

Završna poglavlja zamagljuju Muharema i Maru tako da oni mogu i ne biti ljudi, već stvarni anđeli ili sredstva sudbine ili nešto na šta čitalac još ne pomišlja.


Mlada i mladoženja

 

U poglavlju „Starac i ostali” razjašnjava se situacija svadbe:

 

mladoženja Kajica je tridesetogodišnjak ali zakržljao u razvoju i fizički i mentalno, igra se s decom pored reke dok su mu svatovi u dvorištu, boji se mlade, Ivanke, njenog krupnog tela i toga što je starija, zrelija od njega, pita strica „Što ste mi je doveli?”; starac je Kajičin stric Ilija; Anđelija je Kajičina majka.

 

Ivanku su doveli jer Ilija smatra da im se „krv razvodnila” i da će ona tako snažna podupreti lozu. Ivankin interes je zauzimanje bogate Kajičine kuće pošto u njoj rodi „tor dece”. O svom novom domu misli:

 

„Sve neki nakaradni ljudi. Nigde zdravog uveta. Kao da ih je sve još u utrobi grom spalio.”

 

Kajica vidi silovanje i uplaši se da će se takvo ponašanje očekivati od njega u braku. „Nije Kajica lud: ja da im to radim, a one da viču i da plaču.” Na svaki dostupan način odbija da bude odrastao, jer to boli: krade novčanike gostima, plazi se nevesti… Kad vidi da grobar Srećko plače, pita se „što plače kad ga nisu oženili”.

 

Ilija o Kajici: „pile jedno zlehudo”


Skitači

 

„Tužna braća” iz naslova drugog poglavlja zovu se Petar i Jovan, i mogu se čitati kao Vladimir i Estragon Bijelog Polja,  koji više nikoga i ništa ne čekaju, koji putuju pervertiranom zemljom dembelijom, tj. tuđom i redovnom zemljom, ali po svojim pravilima, odnosno pravilima zemlje Vladimira i Estragona, koja ne postoji u stvarnosti.

 

Jovan „oseća nesreću” unapred, gde god na zemlji bila. Oni ležu da se odmore kod jednog od tri ploda maslačka, ispod kruške.

 

„Petar je gledao zapušteno groblje. Dopada mi se, reče u sebi. Nema ni krstova, ni imena s datumima rođenja i smrti, ni smešnih fotografija. Ležiš dole, zemlja i kamen uvijaju ti rebra, a niko ne zna gde si. Niko ne dolazi da te oplakuje, kori, grdi i laže. Baš divota. Samo nema smisla što sade duvan između grobova, što švercuju tako.”

 

Petar kaže: „Znaš li ti šta to znači kad nekog mrzi da diše”.

 

Petar i Jovan su i dalje na ivici događanja, ali sad filozofiraju šire od toga.

 

„Jovane, zar ti se ne čini da je vreme kao ova reka iskraj nas: podvaladžijski tiho i nečujno odlazi, i odnosi nešto što je bilo naše.”

 

Govore o srcu, Petar kaže da liči na petla — „na velikog crvenog petla”. Da li je onda ovo priča o umiranju srca? O tome kako srce — srčanost, čovečnost — napuštaju ljude i odlaze tamo van njihovog domašaja, bar na javi?

 

„Kako je to fino imati u grudima petlića.”

 

„Bili su tako priljubljeni jedan uz drugog da usniše isti san: njih dvojica imaju jednog petla.”

 

Petar kaže Jovanu: „Ti si moja domovina”, Jovan odgovara: „A ti si moja vlada”.

 

Petar (u sebi) Jovanu: „Da mi nije mučno ustati, prišao bih i zagrlio te.”

 

Priča se na svršetku navraća na skitače. Vide kosti i hleb pored plota, ali ne uzimaju jer nije u redu da pojedu psima jedinu hranu; Petar zabranjuje Jovanu da krade ili prosi, ali najavljuje da će on pojesti njega, što Jovan odobrava uz napomenu da mu mora ostaviti noge nepojedene, kako bi i dalje skitale. Vide orla i diskutuju o tome da li nebo može da bude zavičaj ili ne i da li je orlu potreban zavičaj, vide Muharema kako plače, vide svadbare kako vuku Iliju za nos, vide fotografa kako juri mladoženju, ponovo čuju svoje petlove u grudima.

 

Petar kaže da ga boli to što su ljudi. „Da nije tebe, ja se ne bih ni trudio da budem čovek.” Oni jedan drugog drže na putu, u oba smisla — i kao skitnice i kao „ljude na mestu”.

 

Ostaje nerazjašnjeno da li su Petar i Jovan samo prolaznici ili i učesnici događajâ, i do koje mere.


Ostaje na kraju knjige i pitanje gde je mera.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *