yugoslav ana vuckovic citati

Yugoslav (mnogo citata, malo beležaka povodom)

*

Kada trčim, osećam se čudno, ja sam junakinja, telo se zateže, osećam fizičku snagu i zdravlje, neopisivo zdravlje, živeću zauvek.

*

mlad si dok imaš roditelje, to takođe govore ljudi, a ljudi vole da od svega naprave mudru sentencu za kraj, pa da srknu kafu.

*

Svuda možeš da stigneš za dan ili dva, a dane smo trošili u redovima, u katastrima, u pošti.

*

Poenta s odlaskom nekud je da se vratiš, pa da nekom ispričaš kako je bilo. Počni od početka, govorila je baka, reci mi kako je bilo na putovanju od trenutka kada si izašla iz kuće. (…) pričaj mi o tome kako ti je bilo u prvih sat vremena, do aerodroma, šta si radila, koje si novine kupila i da li si sela da popiješ kafu.

*

pišeš svoja slova na salvetama, posvete, slova svedoče o tvom prisustvu na mestima, ali i dodir kože na papiru, i tamo te ima i kada nestaneš potpuno, tvoje prisustvo se razlaže, curi po rubovima slova, ali i po belini papira, tamo gde naizgled nema ničega.

*

Čini mi se da sve treba jedni drugima da kažemo, jer ljudi ćute, a onda umru i ta misao ode s njima.

*

Bila sam dovoljno luda da zaista verujem kako sve ono što piše u atlasu zaista piše i na zemlji kada se izdigneš i gledaš odozgo. Koliko sam se razočarala kad sam shvatila da to nije istina i da moraš da mi kažeš da je ispod nas kad prelećemo Zlatibor — Zlatibor, a kad prelećemo Ankonu — Ankona. Tako sam mislila i da piše Jugoslavija, pa da je to nekako moralo da se promeni kad je ona nestala, jer nije nestalo kopno, ni more, nisu nestali ni planinski venci ni divlje plaže, sve je naizgled tu.

*

Svi smo pomalo bili tamo gde smo želeli da budemo.

*

Sa čovekom nestaje i jedan ukus, način na koji drži viljušku, način na koji se kikoće, skače u more sa stene, liže sladoled, čita knjigu, pakuje stvari, šali se, miriše, koji deo tela prvo sapuna kad uđe u kadu. S ljudima nestaju i neka fina svojstva, osobenosti, koraci, osmesi, ali oni ostavljaju i neke tragove. Kao bakina poslednja tegla džema.

*

Nas su vaspitali i naučili, mi ćemo se snaći sami, ali oni, naivni i nevini, oni ne znaju šta ih je snašlo, pa umiru s pedeset i kusur, užasnuti što su tehnološki viškovi i što više nema malvazije njihove mladosti, i nema hlada Makarske, a najlepše je more uz šumu.

*

dom je sloboda i ribanje kade

*

Pila sam vino, nabubrele su mi vene, gledam na njih kao na odraz ljudskosti, kad nabubre, osećam se više kao čovek, tu su da mi kažu da sam smrtna, hej, ovo još funkcioniše, bubri, živo je, ali to, to su cevčice, cevčice tvog života, kao reke i korita njihova, vijuge. Jednom će prestati. Ali tu smo, cevčice rade za tebe i još reaguju. Jer kada popiješ, one nabubre, poplave, možeš da ih vidiš kao mapu nepoznatog grada, kao ulice, javljaju se iznenada, kao nešto što zapravo i ne poznaješ, kao mišić koji otkriješ pri trčanju ili vođenju ljubavi, odjednom se javi, kao prizor, kao kad odjednom vidiš trg koji nikada ranije nisi video. A taj trg može biti svašta. Možda baš ono što si tražio. A možda i ne. Možda baš to nisi hteo da vidiš.

*

Hoću da sam negde drugde, dok ne budem na nekom trećem mestu. I gledaš kako oštre ivice građevina iz vodiča, ali uživo i stvarno, seku nebo. Tvoje su noge nabubrele, i tvoje vene u njima, kao Arno, i Dunav, i sve što zamišljaš. Ali ne odeš, umreš. Kao da si bio, ako si ikad živeo, bio si, prisustvovao svetu na kome su bile Toskana i sve baletanke sveta, može i tako. Dobrim danima kad razmisliš, može i tako. U onima koji nisu dobri ionako ne valja ništa, ni nebo nije onako toskansko, vedro a bizarno, kao da je neko namerno naslikao nadrealni pejzaž.

*

Što smo bivali stariji, sve češće smo pričali o svojim porodicama, kao da smo tu pronalazili neke kodove, neka objašnjenja za sve što smo danas.

*

Koliko puta se desi da se nađemo na žurki i onda odjednom počnemo da pričamo o babama i dedama, bez razloga i niotkuda, ko je odakle, ali to nije povod za raspravu, ne utrkujemo se, taksativno iznosimo, sipajući viski u šolje, jer slobodnih čaša više nema.

*

Vraćamo se mamama i tatama zato što smo veliki i konačno im nismo neprijatelji, shvatamo ih kao ljude, sad znamo gde greše i šta nije valjalo, jasnije sagledavamo njihov ljubavni život, zašto su se svađali pred nama i treskali vratima, zašto se nečiji tata preselio na drugi kontinent i prestao da podnosi mamu, iako imaju hrpu slika na kojima deluje da će se voleti zauvek.

*

zanimljive su priče o prelasku Albanije, vraćanje sa Solunskog fronta, posle čega je pradeda napravio desetoro dece, hajde ti uradi tako nešto, jedva ustajemo iz kreveta ujutru, pogotovo posle ovakvih pijanih noći, dok posmatramo magnete s raznih destinacija na frižideru domaćina

*

Na trenutak sam se osetila kao službenica s minivalom koja je upravo stigla kući, pa se raspištoljila, ostavivši u preduzeću iza sebe hrpu dokumenata, menica, naloga i doznaka, papira što dokazuju da svi mi postojimo, svi mi iza zatvorenih vrata svojih stanova, raspilavljeni onako kako su to bili ljudi iz ere kada se radilo od sedam do tri.

*

kad si veliki, ti izlaziš i u oluje i čistiš sneg, naročito kad imaš ćerku, ti si neustrašiv. Neki ljudi provedu život tako što mrznu, čiste sneg i tegle teške tovare, a neki od nas se uvlače u šalove i pokrivaju jaknama u kolima.

*

Tjentište, da zaplačeš, setiš se svih njih, pomisliš, teška je istorija, a zatim otpakuješ sendvič, koliko se njih borilo da bi ti otvorio sendvič u celofanu i srknuo sok.

*

Nemaš kuda da odeš odatle, kao da je svemu skoro kraj, a ti si miran.

*

Smrt je bila tu, pohodila je tvoju blizinu, najbolji način da joj kažeš da nestane je da se ugojiš, da stvoriš još više sebe na svetu.

*

Mora da je najstrašnije kad znaš da ne možeš nazad.

*



Citati su navedeni redom kojim u knjizi stoje, ofarbani prema načinu na koji sam ih čitala, i tako grupisani u moje, činjenice, dobro sročene i zanimljive misli.

 

Kao što sam u martovskom pregledu već rekla, u plejadi ozbiljnih književnih dela autora mlađe generacije, ovo dokazuje da je 2019. stvarno bila godina oporavka jugoslovenske književnosti.

 

Jezik „Yugoslava” Ane Vučković golica nepca kao što to ume Vasko Popa; straši ciljanom razigranošću. Teme koje takvim jezikom boji večite su, ni troš(e)ne ni zamrznute. „Toliko se na ovakvom svetu moglo”, lepo u pogovoru kaže Srđan Srdić.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *