dnevnik dramaturškinje 4

O kulturi nezameranja i gumenim bombonama / Dnevnik dramaturškinje #4

„Kultura nezameranja” termin je koji sam otkrila u Katarininom tekstu. Da se reči troše korišćenjem, do sad bih već izrabila tu sintagmu koja je ekonomčno i precizno imenovala frustraciju s kojom se često susrećem. Katarina kaže „ne morate i vi biti pisac”, a ja bih dodala „ne morate i vi biti kritičar”. 

 

Šta je krivo za poplavu filmskih i pozorišnih znalaca, ne znam. Zli jezici bi rekli da to ima veze sa podacima o tome kako se mladi danas sve ređe jebu. (Ko uopšte sprovodi ta istraživanja?) Zlobu (i sumnjivu statistiku) na stranu, ako je pisanje o filmu (i pozorištu) nekome način da lakše zbari tipa ili ribu, opraštam mu/joj sve grehe. A ako je nekome ova taktika zaista uspela, veoma bih volela tu osobu da upoznam, čestitam joj, organizujem tribinu… Ovde, naravno, govorim samo o ljudima čije obrazovanje (formalno i neformalno) nema veze s oblastima o kojima pišu. A takvih je mnogo. 

 

U proteklih nekoliko godina nastao je veliki broj internet časopisa (veliki, ako ga poredimo s veličinom „tržišta”) posvećnih različitim vidovima kulture. Pored časopisa niču još i blogovi i jutjub kanali. To su uglavnom neprofitni projekti, pokrenuti od strane studenata. E, tu je problem. Studentske inicijative, koje se održavaju na entuzijazmu, pa su još i usmerene ka kulturi, nešto su što želim da podržim. Upravo zbog toga izbegavam da čitam filmske ili pozorišne kritike koje objavljuju. Tek ponekad, jer patim od niskog pritiska, uđem u tekst za koji procenim da će mi popraviti taj problem. 

 

Ovo možda deluje nadmeno, jer filmovi i predstave jesu namenjeni svima. Ipak, da bi se o njima govorilo na višem nivou od pukog utiska, kao i o bilo čemu drugom, potrebno vam je znanje iz istorije i teorije. Nije li logično pretpostaviti da kritičar određenog umetničkog dela mora da ima bar onoliko znanja koliko i autor tog dela?

 

Dragi kritičaru, ako koristiš fraze poput „pogađa u srž mnoge koji su ikada kontemplirali svoje bivstvo i prolazili kroz evoluciju odrastanja”(svi su filmovi o „bivstvu”, kao što smo svi odrastali), „romantičarski vitez” (vitezovi su postojali za vreme romantizma?), „kamera je neobuzdana” (kamera je uvek obuzdana, obuzdava je snimatelj, osim ako je staviš na dron, a upravljač daš malom detetu), ako porediš Tarantinove likove s Antigonom, ako prepisuješ istoriju filma s vikipedije, pa još i ne transkribuješ imena dobro… Ako ne znaš da nabrojiš reditelja i scenarista koliko imaš prstiju… Zašto pišeš filmsku kritiku? 

 

Jutros sam pročitala kritiku filma „Parazit” koja je ne samo neuka, već potpuno netačna. Da je autor pročitao makar jedan intervju s rediteljem filma, ili bilo koju drugu kritiku, ma da je samo pogledao film malo pažljivije, bilo bi mu jasno da nije u pravu (pritom uopšte ne govorim o ličnom utisku već o činjenicama filma). Pola dana provela sam razmišljajući o tome da li da ostavim komentar. Nisam. Kultura nezameranja… Iz istog razloga u ovom tekstu niste pročitali nijedno ime portala ili kritičara, kao što vam nisam napisala koji pozorišni portal u potpunosti bojkotujem jer sačinjen je od entuzijasta i neznalica čije brljotine ne bih smela ni da citiram. 

 

Rekla sam sebi da je kritika kritike besmislena i da neće ništa promeniti. To je, naravno, konformistička laž, jer kada bismo svi rekli da je car go, možda bi se manje ljudi drznulo da bez ikakvog predznanja deli svoja smatranja. Ne želim da uđem u lament o tome kako znanje gubi svaku validnost i dovoljno je da neko nešto „misli” ili se nekako „oseća” pa da bude ekspert u određenoj oblasti, bilo to pozorište, ekologija, sport ili politika.

  

Da zaključimo, dragi filmski i pozorišni znalci, mnogo je manja šansa da ispadnete glupi pred simpatijom ako joj ponudite gumene bombone umesto ekskluzivne prilike da pročita vašu kritiku. Držite se onoga što znate. A ako ste zaista uporni, onda zapnite, čitajte, gledajte, radite i prigrlite što više znanja pre nego uzmete reč. Tek će se tada vaše kritike s uživanjem čitati, deliti i citirati.

 

Morala sam ovaj tekst da napišem jer nisam odgovorila na kritiku (današnju i svaku drugu) koja me je isprovocirala. Otkrila sam na svom primeru jednu neslavnu stvar u vezi s tom magičnom sintagmom — kultura nezameranja. Moguće ju je komprimovati i svesti na samo jednu reč. Kukavičluk. 

Ima jedan pisac (Nikolaj Koljada) i jedna drama (Kokoška) i u njoj jedna replika... “Život liči na pelenu... kratak je i posran... (Svi zbunjeno zaćute.) Oprostite, otelo mi se...”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *