dnevnik dramaturskinje

O strahu od Džokera / Dnevnik dramaturškinje #3

Kako je migrantima u ovoj pandemiji? — medijsko oko Sauronovo skrenulo je svoj pogled sa njih kako bi posmatralo širenje virusa po privilegovanom delu populacije. Vesti o broju zaraženih i vrsti nege koju dobijaju ima malo, a pozivanja na nasilje mnogo.

 

Jesmo li već zaboravili vest o tome kako „narodne patrole” u Beogradu presreću migrante i zavode red? Trudila sam se tada da ne zamislim psihološki profil čoveka koji je dovoljno bahat i uveren u svoje pravo da preuzme takvu inicijativu i to ni manje ni više nego u ime „naših žena i devojaka”. Posmatrajući internet danas, shvatam da su narodni patroleri svuda, samo im je lakše da svoja smatranja iskazuju iz udobnosti sopstvenog doma, skromno, u krugu porodice i cele internet zajednice.

 

Dok razmišljam o brojnim i bezimenim narodnim patrolerima, prisećam se mnogo poznatijeg „revolucionara” čija je priča, doduše fiktivna, rasturila blagajne. U pitanju je Džoker iz prošlogodišnjeg istoimenog filma. Kakve to veze ima s migrantima?

 

Zapitajmo se… Zašto je na protestima širom sveta često korišćena maska Džokera? U njemu su mnogi prepoznali pobunjenika protiv države (pa i kapitalizma) i prisvajaju tu oznaku. Verujte dramaturškinji, velika je sreća što se znak Džokera (označitelj) ne poklapa sa (u filmu) označenim. 

 

View post on imgur.com

 

Pokušala sam da se probijem kroz šumu kritika (čitaj: hvalospeva) i nisam pronašla nijednu koja ovaj film zaista analitički posmatra. Činjenica da je, na primer, WGA (Writers Guild of America) potpuno izignorisala „Džokera” pri dodeli nagrada ne svedoči o njegovoj prevelikoj radikalnosti, kako bi „oštećni” zajedljivo primetili, već o tome da su scenaristi prozreli njegovu vešto zamaskiranu, a veoma opasnu poruku. U čemu je problem?

 

U širem smislu, problem je u tome što se u filmove mnogo više učitava nego što se zaista posmatraju izložene činjenice. Eksplicitno značenje filma (ono što vidimo da se dešava) nije podložno raspravi. Ono prosto jeste. A činjenice „Džokera” vrlo su jednostavne. 

 

Artur Flek (kasnije Džoker) nije životno ugrožen. On ima posao i stan. Ima i neku vrstu medicinske nege koja je sasvim neadekvatna, ali, nažalost, to nije tema ovog filma. Mogla bi da bude, ukoliko bi njegovi napori bili usmereni ka tome da se

1) izbori sa problemom psihičke bolesti i prisvoji sebi neko dostojanstvo u državi koja se o njemu ne brine; ili mogao bi biti i nesvestan problema koji ga načini nasilnikom — u svakom slučaju antagonistička sila je američki medicinski sistem (aktuelno danas, ne mislite?),

2) izbori za posao kojim će biti zadovoljan i od kog će pristojno živeti u sistemu koja ga izrabljuje (hmm isto vrlo aktuelno…),

3) izbori da otkrije mračnu tajnu iz prošlosti o svom ocu tajkunu koji je odbacio njega i majku.

Svi elementi ova tri toka priče jesu postavljeni u filmu, ali nijedan nije odigran do kraja. 

 

Pravi problem Artura Fleka i jedini dosledno sproveden jeste sledeći: on ima veliku želju koja raste kao balon sve do pucanja. Artur želi da bude komičar. Ali ne bilo kakav komičar, već slavan i voljen. Želja za validacijom od strane figure kojoj se divi i frustracija koju ta želja budi stvorila je u njemu poriv za pobunom. Protiv koga i zašto — Artur nije siguran, ali rulja na ulici zna.

 

Naslovni lik filma sa najviše nominacija za Oskare, postao je simbol masa pobunjenih protiv terora vlasti i kapitalističkog sistema (što je usputbudirečeno „Džokeru” zgrnulo preko milijarde dolara). To je skoro podjednako ironično kao onaj prvi „narodni patroler” sa naslovnih strana koji u ime devojaka i žena maltretira ljude, a ne zna da je upravo taj patrijarhalno-nacionalistički stav kriv za oko trista femicida u protekloj deceniji. 

 

Legitimizacija neostvarene želje kao izgovor za nasilje zajednička je obojici pomenutih „heroja”. Kapitalističko društvo rađa mnoge želje koje ne možemo da zadovoljimo. Džokerova velika popularnost leži u tome što je napravio ventil za tu akumuliranu frustraciju. Na trenutak smo u cipelama Artura Fleka uzeli pištolj i prigrabili ono što nam pripada

 

Neke stvari nam deluju toliko samorazumljive da mislimo da ih ne treba izgovarati. A onda sudar s realnošću — narodnih je patrolera mnogo više od te prve grupice jadnika, kriju se i među našim poznanicima, ima ih i među ljudima koji sebe nazivaju intelektualcima… Šta protiv toga da uradimo osim da na sav glas vičemo: „Ne nasedajte, ne pripada nam pravo da ugrožavamo drugoga!” A možda je pravi način borbe taj da snimimo film?

 

Džoker je, i pored svega, uradio jednu dobru stvar — podsetio nas je kolika je moć filmske priče. Nažalost, on nije usamljen u širenju opasnih poruka. Taj bahati diskurs, pored toga što izbija iz filma koji je postavio nove rekorde gledanosti širom sveta, širi se još sa govornica, iz skupštine i sa TV programa. Upravo on pumpa samopouzdanje svim nasilnicima koji će u ime nekog ideala, a zapravo iz neprevaziđene frustracije, odlučiti da uzmu pištolj, ili kako oni to zovu — pravdu, u ruke.

 

Birajte svoje heroje.

Ima jedan pisac (Nikolaj Koljada) i jedna drama (Kokoška) i u njoj jedna replika... “Život liči na pelenu... kratak je i posran... (Svi zbunjeno zaćute.) Oprostite, otelo mi se...”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *