kad su cvetale tikve

Kad su cvetale tikve (prikaz, citati, beleška iz ispitnog roka)

Nije loše povremeno obnoviti školsku lektiru. Vidimo koliko smo odmakli od sebe i dokle smo sa stavovima stigli. Da li su se od valjanja strošili i zaoblili kao (znamo čiji) kamen, ili narasli ko grudva nizbrdo.

 

„Kad su cvetale tikve” dobra je knjiga za takav eksperiment. Studentima književnosti on bude nametnut silabusom, ostali ga mogu odabrati.

 

Beleške iz ispitnog roka, uz za moje novo čitanje ključne citate, izlistaću ovde u nadi da će još nekome biti od koristi.

 

Moto knjige:

„Evo, lišeni slave svoje,

u poniženju velikom stojimo,

vođeni silom kuda nećemo.”

Moto nas može zavesti na čitalačku stranputicu (pravdanje postupaka junaka sudbinom), s koje nas vraća prvo pripovedačko lice (podsetnik da mu se ne može verovati).

 

Primer stila:

„Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali — volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pričamo mnogo o tome.”

 

Lokalizacija:

„I — ovde malo žvalavimo po naški, malo pevamo po naški i malo plačemo po naški. A onda odemo svako na svoju stranu.”

Glavni junak, bivši bokser, pripovedač Ljuba Vrapče/Šampion, pobegao je početkom pedesetih godina 20. veka u Švedsku, nakon ubistva silovatelja svoje sestre. Tu živi sa suprugom i njenim sinom. Godina pripovedanja je šezdesetneka, dvanaest godina od bekstva. Održava veze s porodicom u Jugoslaviji i biva simpatični tipični emigrant koji ‘pati za svojim morem’. Ako zanemarimo to da je i sam u tom prošlom životu za kojim žudi bio nekažnjeni silovatelj i nasilnik ostalih vrsta, možemo se sažaliti.

 

Beleške:
  • Zvali su ga Ljuba Vrapče jer tako je on imenovao penis kao dete. Nadimak Šampion došao je s uspehom u boskerskom klubu „Radnički”.
  • Rat od detinjstva povezuje s rajem i slobodom, jer tada je stariji brat otišao u partizane i prestao da ga tuče. Kasnije se, u Švedskoj, nada nekom novom ratu, jer tad bi možda mogao da se vrati u Jugoslaviju, koja je za njega zemlja momačke osionosti, napona u telu, nekažnjivosti muškog nasilja.
  • Priča o svom prvom seksualnom iskustvu kao da mu je „kurva skinula junfer”, a iz detaljnog opisa koji sledi vidi se da su je on i drugari (njih osmorica, predvođeni Stoletom Apašom, kojeg Ljuba kasnije ubije iz osvete) silovali pod pretnjom da će četnicima otkriti da se prodavala nekom Nemcu za hranu.
  • Humbert Humbert je bar lepo lagao.
  • Ljubin brat Vlada ne odobrava njegovo druženje sa Stoletom, ali ne odobrava ni Titov odgovor Staljinu, pa biva uhapšen zajedno s ocem i poslat na Goli Otok. Oca puštaju na slobodu, majka je zadovoljna tim ishodom jer muž je jedini zaista važan. („Vlada je mlad, on će sve izdržati.”)
  • Još sporednija od sina robijaša za majku je (dok je živa) kćerka Dušica (koju Stole siluje i koja zato izvrši samoubistvo).

    „Imala sam jedno dobro dete: i njega sam izgubila. I to sve zato što sam bila glupa. Moja ženska pamet mi kaže: Gledaj muške, oni su prvi. Muške gledaj: oni su budale, pameti nemaju, slabi su, ali su ipak glavni. Kako ćeš bez njih u kući? I samo blenem u vas i u ovoga matoroga. Mislim, ono je žensko, lepo, pametno, izvući će se samo.”

  • Majka je depresivna zbog smrti kćerke, otac dugo odbija da je vozi na psihijatriju jer „nikad niko iz naše kuće nije bio u ludnici”.
  • Ljuba u poseti majci kaže: „Jesi li videla kakva nam je kuća”, podseća je na njenu jedinu funkciju — da njima životni prostor čini udobnim.
  • U vojsci, Ljuba vežba nokaut udarcem u srce, polusvesno nameren da tako ubije Stoleta, koji za to vreme boravi u Surdulici, u sanatorijumu, jer ima tuberkulozu.
  • Ljubi trener (u Zagrebu) govori da mu se „duša usmrdela” i da ne želi da bude odgovoran za ubicu, ali slučajem/iskušenjem Ljuba dobija prekomandu za Niš, što mu omogućuje da se iskrade iz kasarne i ubije Stoleta uvežbanim udarcem u grudi. „Gušeći se, činilo mi se, grizao je zemlju.”
  • Ima onda hiperrealističan momenat s pišanjem od treme, pa kobajagi poezija u simbolici ptice koja nadleće mesto zločina, pa onda Stoletova majka koja u Ljubi traži potvrdu da je njen sin bio fin i dobar samo ga društvo kvarilo, pa eho očeve staračke pseudognome da je „čovek bez žene kao truo panj pored puta” u poslednjem poušaju Ljubinom da kontaktira s bivšom devojkom,
  • i onda zaključak da je ovo grozna i antiženska priča, i da se ne priča dovoljno o tom aspektu.

 

Da li ćemo priče, zazivajući Svetlanu Aleksijevič, konačno početi deliti na antiratne i antiženske?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *