Markiz de Sad – Filozofija u budoaru

Ako imate listu knjiga za čitanje koju zdušno produžujete, skraćujete i prepravljate, verovatno i sami usled čitave užurbanosti svakodnevnog života određujete prioritete i pojedine knjige večito ostavljate za „kad budem imao/la vremena“. Najavljena izolacija i mere preduzete u vezi s njom ostavile su me odsečenu od sveta (čitaj: od biblioteke) i preorijentisale na sopstvene police. U tišini između klasika književnosti i poezije s druge strane okeana, kao da je samo želeo da zaraza uspori tempo života — čekao je Markiz de Sad.

 

„Filozofiju u budoaru“ (1795) oduvek sam smatrala light De Sadom. Podeljeno na dijaloge, u duhu manifesta, delo je prožeto podsetnikom na bedu egzistencije koja se lakše podnosi prepuštanjem sumračnim, razuzdanim, brutalnim carpe diem trenucima. I ako ste se već susretali s erotikom u književnosti, sada tek možete uvideti do kog nivoa eksplicitnosti se ona može dovesti (kao i kako najpre možete dopasti tamnice).

 

Blud je veština. Strast kida okove razuma. Poznavanje ljudske anatomije je traženje izvora zadovoljstva. Vrlina je oličenje licemerja, uzdržanost je neodrživa, a žena treba da se podaje uvek kad ima priliku. Ovo treba da nauči mlada Eženi na dvodnevnom grupnom susretu sa madam De Sent Anž i gospodinom Dolmanseom, ali i sa Vitezom i vrtlarom Ogistenom koji se priključuju u presudnim trenucima. Eženi, u početku više tretirana kao objekat koji tek na kraju iskazuje svu svoju bestijalnost, prepuštena je intenzivnom prosvećivanju, namamljena u mreže razvrata i zavedena filozofijom gospodina Dolmansea.

 

Šta tačno propoveda gospodin Dolmanse? Ateizam, bogohuljenje, incest, prostituciju, podvođenje, čedomorstvo, pedofiliju, mazohizam, sadizam i zločin, i sve to trezveno obrazloženo. U svetu samovolje i samodovoljnosti to je sve logično, prirodno i opravdano. Naravno, sve je propraćeno još i prilježnom dekonstrukcijom hrišćanstva i vladajućih običaja, kao i osvrtom na ideju republike. Dolmanse nam daje sve i to nam daje sve na korist. Red pornografije, red filozofije, pa kome se šta više sviđa. Ako ste se već odlučili da krenete na ovo putovanje, videćete da jedno bez drugog ne ide.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Book design – Milica Radojević (@bookartista) on


Kroz dijaloge začinjene poganim markizovim jezikom svedočimo bujanju pomame francuske aristokratije. Sa vremenom i novcem kojih ima napretek, s položaja kojem legitimitet daje samo rođenje i koji im može pribaviti oprost zakona za svako nedelo, ne znajući šta više može da uradi da dosegne novo (veće) zadovoljstvo, plemstvo se odaje bezumnosti ne mareći za obzire kao, uostalom, ni za druge ljude. Takvi su De Sadovi muškarci: izopačeni, sladostrasnici žedni krvi, hedonisti prepuni prohteva, eksploatatori. I takve su žene De Sadovog panteona: slabašne Venere ili prekaljene bludnice — jedini upotrebljivi materijal za dostizanje vrhunca. I zlostavljanje, naposletku.

 

Hladnoća, odlučnost, bezbrižnost i čak osećaj nadmoćnosti pojedinih likova napisani su pitko. Kao pripovedač, markiz se zaklanja profanom rečju ili crnjim gestom, a um svakog njegovog lika deo je njega samog. Pritom nijedan od tih umova ne zna za milost niti pokajanje.

 

Nakon, čini se, beskrajnih orgija i bezobzirnih filozofskih lekcija, ne treba da nas čudi obred koji markiz ostavlja za kraj: brutalno zlostavljanje i namerno prenošenje sifilisa pobožnoj madam de Mistival. Gotovo je filmska dinamika ovog svetogrđa, gde su svi dometi zverstva dosegnuti, granice zdravog razuma razrušene, smisao ljudskosti poništen. Od verbalnog unižavanja i psihičkog zlostavljanja, do zašivanja naživo, sve poprima atmosferu košmara. Ukoliko se uistinu uživite u položaj madam de Mistival, spirala koja vodi u ambis psihopatije doseže svoj stravičan kraj, ali to je tek svojevrstan uvod u čitanje knjige „120 dana sodome“.

 

Zašto, dakle, čitati De Sada?

 

Prvenstveno da pomerite svoje granice u čitanju i doživljavanju literature. Zatim da preispitate svoja shvatanja morala (ili je zaista u društvu moralno sve ono oko čega se dogovorimo), jer nema te izopačenosti, društvenog statusa, finansijskog stanja, zanimanja niti fetiša koje nam markiz nije bacio u lice. Naposletku, sadržaj „Filozofije u budoaru“ dovoljno je neobičan da razbije monotoniju izolacije.

 

S kraja 18. veka, iz tame zatočeništva, Markiz de Sad kao da poručuje:

 

„Smrt svemu“.



Autorka: Milica Prodanov

Rođena 1992, studentkinja komparativne književnosti. Tragač za tamnijim stranama umetnosti, preispitivač stvarnosti i štediša vremena.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *