dnevnik dramaturskinje 2

O karantinskom FOMO / Dnevnik dramaturškinje #2

Danas, 24. marta, dvanaesti je dan kako iz kuće izlazim samo da šetam psa. I nije mi prvi put. Čak, smem da tvrdim da svaka spisateljica/pisac (ali ne oni što pišu za fioku, već ovi što ganjaju rokove i pišu za medije — film, pozorište, televiziju, radio, video-igre… shvatili ste) često ulazi u dobrovoljni karantin.

 

Rok je za dve nedelje? Odlično, panika je najbolje gorivo — sediš gajbi, jedeš šta dohvatiš, spavaš dva sata na svakih osam sati rada, nerviraš ćaleta, kevu, dečka, babu i psa, posvađaš se sa svim prijateljima, propustiš neke rođendane (a na neke odeš pa kuckaš na laptopu dok te zalivaju pivom, muvaju i postavljaju nesuvisla pitanja, na primer „A što si čekala poslednji trenutak”).

 

Evo, ponovo sam u toj fazi dedlajna i drhturavo ispijam četvrtu kafu od jutros (šta je uopšte jutro ako si se probudio u 11 a zaspao u 9?) — trebalo bi da i ne primećujem karantin, je l’ tako? Nije.

 

„Napolje” je otkazano, pa ipak nikad nisam imala više uvida u to šta se dešava tamo gde nisam ja, u ovoj situaciji — na internetu. Dok medicinski sistemi širom sveta kolabiraju, ljudi se bore da zarade koji dinar jer masovno ostaju bez poslova, drugi su ucenjeni da dolaze na radno mesto i stavljaju sebe i svoje porodice u opasnost, trećima nestaje lekova u apotekama, dok su četvrti hapšeni što krše karantin, a nemaju kuću u koju mogu da se sklone (a na sve to još SPC organizuje pričešća u trenutku u kom je zabranjeno okupljanje više od 5 ljudi i stavlja istu kašičicu vernicima u usta)…

 

Dakle, dok na intenetu možemo uživo gledati kako u ovom našem kotlu ključa bljutava smesa kapitalizma, birokratije, licemerja i nebrige i preti da nas sve proguta i istopi… Dok razmišljam šta sada rade žene koje žive s nasilnicima, gde su sada bogataši da se pokažu i hoće li ekonomski kolaps odneti više žrtava od korone — moj je internet preplavljen savetima kako da iskoristim situaciju karantina da budem produktivna.

 

View post on imgur.com


Produktivna! „Nauči jezik, usavrši instrument, ne zaboravi — Šekspir je u karantinu napisao Kralja Lira, ovo je pravi trenutak da pročitaš sve knjige sa spiska, evo sajtova s besplatnim filmovima, snimci predstava, onlajn nastava joge, crtaj, nauči montažu za 40 dana…” Spisak ide unedogled, zavija oko ćoškova zgrada, krivuda oko planina, malo se praši u pustinjama, ne prekidaju ga požari ni zemljotresi ni brzi vozovi. Nema gluvarenja!

 

„Šekspir je u karantinu napisao Kralja Lira!”

 

Moj posao nije ometen vanrednim stanjem, navikla sam da sedim satima i čukam po tastaturi, ali ipak se osećam krivom što ne istražujem te beskrajne besplatne mogućnosti. A malo me i zbunjuje — zbog čega su odjednom svi pošizeli? Da li je moguće da se toliko bojimo da ostanemo prepušteni samo svojim mislima? Nije li dovoljno to što nas pritiska neizvesnost trenutka nego još moramo da proživljavamo stres i krivicu što ne radimo dovoljno na sebi?

 

Slutim da se iza toga krije ista banda koja nas je nagovorila da jedemo avokado. Pola života ne znam kako avokado izgleda, onda ga proglase esencijom zdravlja, potpuno neophodnom za normalno funkcionisanje organizma, sve naše ćelije samo otvaraju svoja mala gladna ćelijska usta i mole za porciju avokada… Ako hoćeš zdravu ishranu, osećaš se krivim ako zaobiđeš avokado. Jebo avokado.

 

Jednom kad izađem iz dedlajna, a ostanem u samoizolaciji, dopustiću sebi da budem lenja. Odvratno lenja. Spavaću do podne, zvaću sve prijatelje skajpom, tuširaću se predugo, praviti kolače i u svaki dan upisati „vreme za gluvarenje”.

 

Biće to moj skromni prilog revoluciji.

Ima jedan pisac (Nikolaj Koljada) i jedna drama (Kokoška) i u njoj jedna replika... “Život liči na pelenu... kratak je i posran... (Svi zbunjeno zaćute.) Oprostite, otelo mi se...”

One thought on “O karantinskom FOMO / Dnevnik dramaturškinje #2

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *