dnevnik kopirajtera

Kako kopirajteri čitaju / Dnevnik kopirajtera #1

O čitanju kao činu nisam do sada nijednom onako direktno razmišljao, sve dok nisam porazgovarao s Katarinom, autorkom ovog divnog bloga. Od tada odugovlačim sa pisanjem ovog teksta jer, iako mi je profesija pisanje, po prvi put nisam znao odakle da počnem.

 

Nisam znao ni kako da definišem čitanje. Ja sam kopirajter. Pišem oglase i stvaram neke potrebe kod ljudi. Kako treba da posmatram čitanje? Kao potrebu? Obavezu? Sastavni deo dana…?

 

Evo, da pokušam. Čitanje je nekako… Hm, kao kondicioni trening kad se baviš nekim sportom. Ako bi da napreduješ, vežbaj. Ako bi da održiš sposobnosti, vežbaj. 

 

Ako bi da pišeš, čitaj. Eto. Alat za pisanje. Gorivo za pisanje.

 

Kopirajter prvenstveno piše oglase. Da bi uopšte mogao da ih piše kako treba, onda čita. Da bi bilo koji pisac pisao, mora mnogo da čita. Samo što bih ja, eto, donedavno rekao da svi mi isto čitamo.

 

Zato nisam znao odakle da započnem opis svog procesa čitanja. Razmišljam, neko čita brzo, neko sporo, neko čita krimiće, romane… To su te klasične podele.

 

Kad malo bolje razmisliš

 

I kad porazgovaraš sa drugim ljudima izvan svog bezbednog mehurića u kom svi čitaju isto na isti način, onda se iznenadiš. Ljudi ni „Crvenkapu” ne tumače isto. Dok je to za mene to bajka o posledicama neposlušnosti, za komšiju Ljubeta Crvenkapa je simbol komunizma, a vuk zla Amerika koja hoće da ga pojede.

 

Iz ugla psihoanalitičara, Crvenkapa je anima koja se prvo oglušuje o pređašnje generacijsko iskustvo svih žena pre nje — a to je da se muškaraca treba paziti. Zatim, kada je muškarac u vidu vuka ošteti, onda ona čeka spasioca — drugog muškarca, koji je arhetip tate koji pazi na sve. I baku i mamu i ćerku.

 

Postoji više dimenzija

 

Čitanje ima nivoe, kao neka dobro razrađena video-igrica. Svaki nosi svoje izazove i zaključke, a celina je negde tamo kad ubiješ poslednjeg zmaja i oslobodiš princezu. 

 

Ne igra igricu svako na isti način. 

 

Neko detaljno čisti svaki ćošak i dopunjuje glavnu priču, neko pretrčava kroz glavnu priču i ne zaustavlja se pored detalja. Nekog i ne interesuje princeza.

 

Kad uzmeš knjigu u ruke — ako si kopirajter kao ja — prvo je malo prelistaš. Pročitaš rečenicu-dve, iz nekoliko poglavlja.

 

Negde ti zastane pažnja, čitaš i po 15 minuta, pa sebe kudiš jer si sebi pokvario priču.

 

Mene ti momenti podsećaju na one sitne radosti u detinjstvu kad makneš prstom šlag sa torte za goste dok mama ne gleda. A i što bi rekao Stiven King, nema se vremena za čitanje svakojakih knjiga. I za sada mi ta metoda šac-torta-šlag dobro radi.

 

Čitaš malo predgovor. Malo čitaš obećanja na koricama. Da li je to neki bestseler, ko je to kako procenio. Pogledaš ko je autor. Ko je izdavač…

 

Hej, ja sam kopirajter. Pišem oglase. U krvi mi je da knjigu provučem kroz prizmu proizvoda koji mi se nudi. Ona druga polovina mene, filolog i prevodilac, čita na drugi način.

 

Ako šta vredi, počneš da čitaš

 

To je prva ruka, a često i jedina. Nemamo vremena za čitanje svega. Kamoli više puta.

 

Ja pustim da me vozi naracija. Zanemarim stil. Zanemarim sve. Čitam radi uživanja. Čitam da bih upio nešto. Čitam da bih izvukao iz utrobe pasusa ono suštinsko.

 

Kao da slušam nekog, znate.

 

I onda mi taj neko priča i priča i priča… I ako ima šta da kaže, zar je bitno da li piše spojeno „ne znam” ili izgovara psovke poput „čakštaviše”?

 

Pustim čoveka da dođe do kraja.

 

Onda dođe na red drugo čitanje

 

Druga ruka, kao kada dobro izgletuješ stan. Ovo sebi priuštim iz dva razloga.

 

Prvi razlog jeste što mi se knjiga toliko dopala da želim da upijem njen kôd. Mirišem sintaksu, usisavam reči kroz nozdrve, premazujem se tim stilom. Osećam kao da ja govorim. 

 

Takvu senzaciju u meni izazivaju, hm, recimo, poezija Ognjenke Lakićević i proza Ivana Tokina, ako govorimo o domaćim savremenim autorima. 

 

(Lako je zabašuriti se velikanima, dajmo glas i priliku malo autorima današnjice.)

 

Nedavno sam to doživeo i dok sam čitao knjigu Steve Grabovca „Mulat albino komarac”. Njegov stil sam izdavaču i dragom prijatelju Borisu opisao kao „jutarnje mleko u toploj porodičnoj kući”.

 

Drugi razlog je što ponekad čitam knjige kako bih ih prodao. Da, kao što rekoh, knjige su za mene i proizvod. Čitam kako bih rekao izdavaču kome može da je ponudi i kako, koja je publika za taj tip štiva.

 

Što me dovodi često i do trećeg čitanja.

 

Nešto kao sečenje kačkavalja vrelim nožem

 

Tokom trećeg čitanja provlačim knjigu kroz svaku meni poznatu prizmu. Čitam poglavlja pojedinačno. Interpretiram. Čitam simbole. Izvlačim zaključke. Zamišljam stanje svesti. Ulazim u cipele. Navlačim haljine i pantalone likova.

 

Radim i neke malo dosadne stvari. Čitam trendove i ostalu ponudu u kategoriji. Ispitujem ljude. Anketiram ih. 

 

No, kada govorimo o zanimljivom delu tog procesa, meni tada kroz misli prolaze slike svih kanala koji bi rado primili signale iz redova knjige. 

 

Recimo, ako bih vas sada posmatrao kao publiku kojoj prodajem i kao potrošačku skupinu u okviru statistike — malopre pomenutu Ognjenku ponudio bih svima vama koji ste iznutra strastveni, a spolja stidljivi. 

 

Imali ste možda problematično odrastanje. Jednog roditelja na distanci. Tražite ventil za izbacivanje emotivnog naboja. Imate, frojdovski rečeno, prejak libido. Za vas je Ognjenka i njen „Vodič kroz požare”.

 

Ako ste, pak, introvertni, previše samosvesni cinici, velike čistunice, imate 30 i kusur godina i osećate se usamljeno te vam treba da znate da niste sami, onda pročitajte Anu Bolavu i „U mraku”.

 

Sada kada sam sve postavio na papir

 

Čitanje je zapravo višedimenzionalna disciplina. Da, baš disciplina. Disciplinu uvodiš u svoj čin jer imaš očekivanja i želiš da ih ostvariš. Barem mi kopirajteri tako to radimo.

 

Knjigo, ja od tebe nešto očekujem. U zavisnosti od svog očekivanja, postavljam naočare za tumačenje. Sezame, prelistaj se.

 

Nekad vidiš neki sloj paleolita. Vidiš kredu, 3 eona. Nekad ne vidiš ništa, samo želju za uspehom. A nekad samo proslediš nekome ko ima drugačije naočare. 

 

I to je u redu.



Autor: Danijel Milošević

Rođen 1990. u Paraćinu kraj Crnice. Kopirajter, pisac i prevodilac; sasvim ok lik.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *