Priprema za gostovanje u Zagrebu, priprema za Novosadski sajam knjiga, priprema za nesuđeni put u Lajpcig, priprema poslednjeg ispita… i šest knjiga pročitanih za to vreme i te potrebe.

 

Manje šaren od januara, čitalački februar bio je mahom zbijen u ono što nazivamo regionalnom književnošću.



Pioniri maleni, mi smo morska trava

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Znam da ne mora da bude novo da bi bilo dobro, ali gladna novog volela bih da je novije.

(Da li se poetika spiska obnavlja ili nikada nije zamrla? Da li to i( )šta govori o društvu ili mi žudnja za razlogom utehom logikom zaklanja plave zavese? Bemliga. Imam još pitanja i ne plačem ja, vi plačete ulicama i jedanaesticama i grabite ka peškirima državama i suncobranima zastavama, dužim putem, preko prekarne zime i proleća, na more.)

Knjiga, ukratko, valja i s kratkim i sa dugim akcentom, a Andrea Popov Miletić ima zauvekmesto na mojoj polici.


Mulat albino komarac

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Prvi roman Steve Grabovca čita se u jednom dahu jer svaka stranica podseća da jedan dah imamo. (Doće dan kada će svima biti dovoljno da čuju „Imprimatur”.)


Schindlerov lift

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Može knjiga biti važna a ostati ispod svojih mogućnosti. Umeće pisanja je tu, umeća brisanja nedostaje, pa i na 90 strana ima viškova, teatralnosti, pretpostavljanja čitaoca kojem je amputirana moć dočitavanja, kojem se svaki treptaj ironije mora objasniti i svaka zaigranost reči podvući. Ukratko, Darko Cvijetić je napisao knjigu značajniju za ljude no za knjige, i to je sasvim u redu.


Sa moga prozora, odličan je moj život

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Kao vrabac bez ruke,
kao golub na grani,
kao svi nevaspitani
u tradiciji osvajanja

 

Ivančica Đerić peva „neovisno o svakoj bojazni”, „kao da podiže zastavu”, „kao mnogo otvorenih vrata”, i ja je svakom ćelijom svojom čujem.


Uhvati zeca

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Nije krug, nego elipsa, čija je jedna strana bliža uspelosti, veličini, onom kapitalnijem K o kojem povremeno trućam. Da nema petlje poslednje-prve rečenice, rasparalo bi se i ostalo i ostalo bi od romana par prikladnih tropa, ali nije ta struktura jedini kvalitet, nije Lana Bastašić (samo) inženjerka teksta, ima i magije koju u poslednje čitalačko vreme zahtevam.

 

Uz sva oprostiva prvoromanska potcenjivanja publike, ova knjiga jeste najavila jarku žensku (književnu) 2019. i naredne i ne dopušta čitanje mimo njihovih plamenova. Uostalom, i onih šest baklji s grba poslednje države bilo je ženskog roda.


Novi učenik

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Trejsi Ševalije je odabrala bezbedno rešenje ‘osavremenjenja’, smestivši Otela u sedamdesete i telo sina konzula iz Gane i tako Š e k s p i r a uspela da učini zastarelim i irelevantnim. Redak uspeh.

 

Dopada mi se, s druge strane, smelost priznavanja da osnovci imaju toliko bogat unutrašnji život da je jedan školski dan dovoljno dug za tragediju.



A vi, kako vaš čitalački februar? Pišite ako ste čitali nešto od ovog sa mog spiska, kako vam se čini, slažete li se itd. Sve me zanima!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *