Pred kraj godine bilo je sve manje vremena za čitanje van predispitnih obaveza, tako da Gudrids ne pokazuje pravi broj iščitanih i ponovo i opet iščitanih strana. Novembar će uprkos seminarima, obukama i čudima ostati mesec poslednjeg kolokvijuma na mojim produženim studijama (sa sojinim mlekom), ali ipak se mogu pohvaliti nekakvom raznovrsnom i raznokvalitetnom ukoričenom sedmorkom.


Sedam smrti Ivlin Hadrkasl

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Roman Stjuarta Tertona pročitala sam na putu do i od Sremskih Karlovaca, gde sam išla na obuku za sprovođenje volonterskih akcija #ŠtaNamTeško. Na početku se učinio tek zabavnim, tako bestseler-pitak, osenčen sugestivnim, evokativnim poređenjima i metaforama. Nisam očekivala da me obori do kraja, ali dokazao je da postavka ne mora biti unikatna da bi se na njoj sagradila izvanredna priča.


Tama

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Neke knjige se na samom kraju otmu tako da vas osvoje, a neke krenu snažno i onda zaborave da ste tu, ostavljajući vas da se pitate šta vam je uopšte trebalo da se upušate s njima. Drugi roman Nemanje Jovanova jeste od ovih drugih, ali sad tačno znam šta me vraća „Priči o odrastanju čovečanstva” — zaista me zanima šta će se dalje desiti. Uprkos tehničkim i inim nedostacima, autorova mašta golica onaj deo mog uma koji odlučuje o tome šta je tek gubljenje vremena, a šta kvalitetan odmor. I tu je „Tama” u drugoj grupi. Ne preporučujte mi slične knjige; mislim da je ova jedinstvena po efektu koji ima na mene. Ali ja smem da je preporučim ljubiteljima Žila Verna i ruskih filmova, koji bi probali taj koktel, da su samo znali da postoji.


Družina prstena

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

„Bilo je nevolja tamo na Jugu, i izgledalo je da su Ljudi koji su došli Zelenputom u seobi, da traže zemlje gde bi mogli naći malo mira. Narod iz Brija je saosećao, ali očito nije bio naročito pripravan da prihvati veliki broj stranaca u svoju malu zemlju. Jedan od putnika, razrok neomiljen momak, predskazivao je da će u bliskoj budućnosti sve više i više sveta dolaziti na Sever. ‘Ako im se ne nađe prostora, oni će ga naći sami. Oni imaju pravo da žive, isto kao i drugi svet’, rekao je glasno. Lokalno stanovništvo nije izgledalo obradovano takvm izgledima.”

 

Ima jedna Maša. Svake godine zadajemo jedna drugoj knjige za koje verujemo da se moraju upoznati: 12 knjiga za 12 meseci. Kad je čula da svoj čitalački vek provodim izvan Tolkinovog sveta, odabrala je za mene, uz 9 nasumičnijih naslova, trilogiju „Gospodar prstenova”. Prvu knjigu pročitala sam u novembru, a godinu sam zatvorila drugom i trećom. U nekom trenutku nameravam da prošetam celom bibliografijom, vodeći se jednom pa drugom hronologijom.

 

„Sve o čemu mi imamo da odlučimo jeste šta da činimo s vremenom koje nam je dato.”


Tebi u lice

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Početkom meseca imala sam prilike da učestvujem u realizaciji prve japansko-srpske večeri slema u Novom Sadu, i za tu priliku sam pročitala ovaj zbornik pesama 15 domaćih autora. Japanski su imali prevod na engleski na video-bimu tokom događaja, ali nisam uspela da ga se dokopam u šampanom obliku. Svakako, slem se gleda i sluša bolje nego što se čita, tako da ne žalim baš mnogo — pamtiću doživljaj.


Vidarka

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Matilda Veljković ovom knjigom stupa u (kratak) red domaćih fantastičara koji pristaju da poprave nedostatke prve knjige. Spremnost da se razvija kao spisateljica čini da iščekujem njenu narednu knjigu.

 

Na ni dvesta stranica uvezala je tri osnovna vremenska isečka, između kojih su priče o drugim pretkinjama Vidarke iz 2011. godine. Razumljivo je što taj obim knjige nije dopustio dublju psihologizaciju ni posvećivanje više pažnje traumi stupanja na sudbinski kolosek… ali i obim knjige odredila je autorka sama, nije zadat propozicijama nekog konkursa, tako da ostajemo na razumevanju, bez pravdanja.

 

Istočna Srbija ima još nerasvetljenih pećina i virova, ne sumnjam da će Veljković pronaći materijala za nove-a-stare priče, a možda i za sasvim novu. Ja im se svakako radujem.


Ovo nije dom — pesnikinje o migraciji

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Drugarice i drugovi, ali ponajviše drugarice, da nam je još ovakvih antologija, ne bismo dopuštale da nas ubede da smo same u izvan. Čitajte sve što Jelena Anđelovska i Vitomirka Trebovac upakuju.

 

Ovde sam našla novu drugaricu Ivančicu Đerić, čiju pesmu „Deder, naspider mi” prenosim neokrnjenu, a na portalu Strane.ba imate i drugu, omiljeniju mi, „Djevojke će postati ptice”.

 

DEDER, NASPIDER MI

 

Usuđujem se da napišem ovu prostotu,
ja sam žena koja je uspjela u životu,
sebe skućila,
sama sebe prehranjuje,
ja sam žena koja se ne smanjuje
po potrebi svoga gospodara,
niti imam gospodara,
nikome ne moram dolijevati rakiju
k’o u onoj seriji — deder, naspider mi –
ja sam žena koja svoju sobu ima
u oblacima do kojih se sama uspela,
ja sam žena koja je uspjela
da za samu sebe
i od same sebe
preživim.

 

I usuđujem se da napišem ovu grehotu,
ja sam žena koja je uspjela u životu,
budale ne sluša,
što želi pokuša,
svakakve gluposti i nemogućnosti sniva
ja sam žena
živa
u svakom mogućem značenju življenja,
ja sam žena koja zna nužnost protivljenja
događajima i mislima koje nemaju smisla,
ja sam žena koja se nije stisla
u mali otisak prsta u socu usred malog
fildžana,
i ja sam žena puna mana
u kojima po svome izboru
uživam.

 

I usuđujem se da predočim tu divotu:
ja sam žena koja je uspjela u životu,
sama močvaru svoje nesreće
isušila,
nikome dužna,
nikome pušila,
ni u kom ratu bila ubica ili žrtva,
ja sam žena koja nije mrtva
koja u sebi nosi svoj svjetionik
pa ga sama po svojoj volji
gasi,
i ja sam žena koja sebe spasi
i potpuno svjesna svog spasenja,
i ja sam žena koja ima neograničena htijenja
u životu,
u pjevanju o životu,
u pjevanju u posteljini,
ja sam žena koja sebe čini
sama sebi sagradila kapiju
a nikome ne mora dolijevati rakiju, k’o u onoj seriji,
deder naspider mi.

 

I usuđujem se da kažem ovu ljepotu,
ja sam žena koja je uspjela u životu,
svoju glavu imala,
svoju glavu bistrila,
i svoju pamet kako htjela
koristila
na sve moguće načine,
ja sam žena koja ne trpi
pljuvačine
ni junačine
koji u ime neke ideje od prije suviše vijekova kolju,
ja sam žena koja ima svoju volju
i ne dopušta da se ta volja
izbriše,
i kažem, k’o u onoj seriji, deder, naspider mi,
kažem
sve nas je
više.

 


Srpski dijalekti

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Prerazmišljavanje (@prerazmisljavanje) on

Miloš Okuka je potrošio više slova da opiše svoja osećanja prema Albancima nego da objasni integraciju pozajmljenica. On odlično poznaje sinonimiju (starosedeoci Bačke su proterani, a starosedeoci Metohije izgnani, npr), i ja se divim veštini pisanja ovog priručnika. No, osim ako ne iskrsne neka prilika za pisanje rada o manipulaciji jezikom u pisanju o jeziku, neću ga više čitati, jer nema me toliko da se trošim na razgrtanje mržnje da bih pod njom pronašla gramatiku.


A kako je prošao vaš čitalački novembar? Da li ste imali više sreće ili pameti u izboru lektire?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *