doktor proktor

Ju Nesbe – Doktor Proktor i velika krađa zlata

Do poziva na forum o kritici književnosti za decu u organizaciji izdavačke kuće Odiseja, Nesbea sam znala samo kao pisca trilera suviše krvavih da bih ih se uopšte dotakla, tako da se nisam trudila da otkrivam još šta o njemu. Srećom, Odisejina misija da nam proširi horizonte dečje književnosti stigla je i do Prerazmišljavanja, pa sam saznala da onaj jezoviti Ju Nesbe iz Lagune piše i savršeno zabavne knjige o avanturama Buleta, Lise i doktora Proktora.

 

Četvrta knjiga o doktoru Proktoru (prethode joj: „Doktor Proktorov prdiprah”, Doktor Proktorova vremeplovna kada” i „Doktor Proktor i smak sveta. Možda”), „Doktor proktor i velika krađa zlata” vrvi od referenci na prethodne avanture koje zabavljaju upućenog i ne ometaju čitaoca koji ekipu tek upoznaje.

 

Razdvojivši svoje pisanje za odrasle od pisanja za decu, Nesbe je nacrtao ozbiljne žanrovsko-uzrasne granice, da bi ih prešarao svim intertekstualnim bojama uvodeći agente tajne služ… ovaj, družbe, koji će kao detektiva za primer navesti Harija Hulea. (Agenti Družbe znaju još koješta, pa i da se nalaze u romanu koji upravo neko čita, ali nemaju ovlašćenja da to znanje podele s ostalim junacima.) Zbog toga što Hari Hule nije dostupan (tu je umetnuta vaspitna napomena o štetnosti opijuma), opljačkanu Norvešku ne može spasti jedan heroj, već timski rad neobične trojke — Lise, Buleta i doktora Proktora.

 

Lisa ima sasvim očekivanu devojčičastu dečju sobu, s posterima pop zvezda i plišanim igračkama, čime se pokazuje da obične devojčice, upravo devojčičaste devojčice, mogu da spasu svet. Dobro, ne baš, pre mogu da budu deo tima koji će spasti svet, ali polako, neki drugi pisac daće nam i čitav paket. Nesbeova devojčica je odgovorna, stereotipno čuvarnija od dečaka, ume da se spakuje za duže putovanje, vodi računa o higijeni, nije oduševljena prdiprahom, ali nema prilike ni da isproba neki drugi izum, jer zabava je za dečake, a devojčice su balans ili balast, kako za šta. I da ne bude da ja to mlatim ženskim ključem po sasvim finoj knjizi za decu — i sama Lisa unutar knjige doktoru Proktoru zamera isto, da je tišti uskraćenost i podrazumevanje zrelosti.

 

Moglo bi se bez bojazni pretpostaviti da kroz doktora Proktora rezonuje Ju Nesbe, kada Lisi objašnjava da ona nije u tom položaju zato što je devojčica, i da je u stvari ona privilegovana, a ne Bule.

 

Lisa ima dobru porodicu, privržene roditelje i pravo vaspitanje, što ju je uistinu formiralo kao uravnoteženu i pomalo dosadnu junakinju u svetu dečje književnosti (tek toliko da i ona primeti), ali njen sused i najbolji drug Bule nije imao toliko sreće. Bule živi sa majkom i sestrom čije ga nepoverenje povređuje više i od svakodnevnog šikaniranja. On je u svojoj porodici višak. Zato ima Lisu i doktora Proktora, koji ga ne prihvataju uprkos ovoj ili onoj osobini, već mu pružaju ljubav i uvažavanje.

 

Doktor Viktor Proktor sa svojom partnerkom Žilijet Margaren preživljava od ozbiljnih izuma, a živi za testiranje manje ozbiljnih, u pustolovinama s malim prijateljima. On se ne bi mogao svrstati u tipične očinske figure — najpribližniji je šašavom ujaku koji neće umeti da vam napravi kućicu na drvetu, ali će na postojeću lako nadograditi žičaru do babine kuhinje, tako da maloletna Lisa ne vodi računa samo o mlađem Buletu, već i o odraslom doktoru.

 

Maksimus Rubljov, glavni negativac, najbogatiji bogataš na svetu, vlasnik je čitavih državnih aparata, stadiona, vazdušnih prostora, gradova, ali Nesbe dubinu njegove pokvarenosti dočarava naizgled usputnim podatkom da se u njegovom vlasništvu, pored „osam fabrika sa debelim dimom iz odžaka i mršavim maloletnim radnicima” nalazi i „jedan ukradeni bicikl”. Kako bi fudbalski tim koji mu takođe pripada osvojio pehar, Rubljov odlučuje da opljačka zlatne rezerve nekoliko država i njima kupi najskupljeg igrača na svetu. U tome mu pomažu braća Kranč na čelu s mamom čije se ime samo šapuće, a sprečavaju ga tajne družbe s autsorsovanim agentima.

 

Svaki element radnje uklapa se u unapred predviđeno mesto, kao u slagalicama i bajkama: i cigara, i prdiprah, i cipela za cepanje drveta, i suvenir iz muzeja voštanih figura. Mladi čitalac je vođen zavereničkim osmejkom metateksta, on ima autorovo poverenje, jer nepoželjni čitaoci su oterani i „Sad smo samo mi ostali”. Slikovitost je potpomognuta bogatim i duhovitim ilustracijama, a u srpskom izdanju materijal je odlično prilagođen prevodu i uzrastu ciljne grupe (transkripcija engleskih dijaloga, ćirilica, veličina fonta, azbučni red umesto abecednog).

 

Poučni momenti (čitaoci saznaju da je Big Ben napravljen 1853. godine, da je časovničar zaslužan za to bio Edvard Džon Dent, da do vrha kule ima 334 stepenika, da zlatne rezerve više nisu u vezi s inflacijom, da između kišne kanalizacije i reka postoji postrojenje za prečišćavanje vode…) ne prestaju sa faktografskim pribeleškama, nego se šire i na etičko-ideološke. Opis braće Kranč je zato veoma važan: oni su uniformisani — „Svi nose crne kožne cokule, farmerke zavrnutih nogavica, tregere i bele majice. (…) Svi imaju obrijane glave.” — i tu će uniformu dete posle povezivati sa negativnim, što uopšte nije zanemarljivo, kad vidimo da ona danas oživljava po celom svetu.

 

Odraslima će biti zanimljivo i to kako Nesbe u jednoj rečenici uspeva da oslika čitav monetarni sistem, državno i društveno uređenje:

„Prošao je pored kovnice gde prave novčiće sa slikom kralja, produžio pored štamparije gde prave novčanice sa slikama pokojnih Norvežana, mahom brkatih, zatim pored prostorije za pušenje gde prave kolutove od dima, i nastavio skroz dole gde stoje sefovi klijenata.”

A ako to ne bude dovoljno, za nekoliko strana stiže i neznatno ciničnija kritika monarhije:

„Kralj je zamišljeno stavio kažiprst na bradu. ‘Hm. Čini mi se da sam bio prehlađen kad smo učili ekonomiju u školi za kraljeve.’”

Velika krađa zlata iz naslova ne odvija se u sefovima prestonicâ, već na fudbalskom terenu, na nameštenom finalu Kupa, gde se sukobljavaju (za decu brzalica a za roditelje pačvork) Ibranaldovez i Pelemaradonaldinjo.

 

Neki od njih će ta svoja zapažanja izrazgovarati sa decom, neka deca će ih usvojiti, i to je dovoljno za poboljšanje sveta.

 

Meni je, pri trećem čitanju, najupečatljiviji bio trenutak ispoljavanja Buletove emocionalne čvrstine. Umesto da zapadne u stokholmski sindrom tipičan za savremeno zbližavanje s kontroverznim ličnostima, Nesbeov junak odbija da zamagli svoj sud sličnostima između Rubljovljevog i svog odrastanja. Nema saosećanja ni iskupljujuće tragedije iz prošlosti — zlo je zlo jer se tako ponaša, i tu je kraj razumevanju razloga. „Da, da, nije nama lako, Maksimuse. Ali možda je malo teže meni, pošto ću uskoro umreti”, kaže Bule saslušavši ispovest Maksimusa Rubljova, koji opravdava svoje zločine time što u školi nije bio popularan, nalik na mnoge rehabilitovane (književne) junake.

One thought on “Ju Nesbe – Doktor Proktor i velika krađa zlata

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *