U odbranu pripovedačke istine // Aleksandar Hemon – My Parents

Ima knjiga uspomena koje dok čitamo bude u nama osećaj da nam tu nije mesto, da zapravo nemamo dozvolu da saznajemo to što se pred nama odvija. Kao da virimo kroz otškrinuta vrata u zgradi ili motelu. „My Parents” Aleksandra Hemona, uz malobrojne slične, nije jedna od tih. Tačno je da, nadnoseći se nad idejom nasleđa, korenitosti, ispitujući preoblikovanje prostora i društva kad u njih stupi egzilant, pisac ovih memoara secira intimu svojih roditelja. Ali, ono što se kod Amande Palmer čita kao ispovest ’jednokratnog prijatelja’ iz voza, pritiskajući netraženom ogoljenošću, kod Hemona se može uporediti sa uključivanjem s ulice pozvanog namernika u već brojno porodično okupljanje.

 

Podseća na priče koje su se nekad pričale oko vatre a danas (u kulturnom kontekstu koji poznajem) na slavama, one koje porodica već zna napamet, nove snaje i zetovi polako uče, ali koje time ne gube na efektu. Efekat bi bio i puko ispunjavanje vremena, i zabava, i čuvanje usmenog predanja, istorije za porodicu istinitije od bilo kojeg dokumenta. Zašto, onda, umesto da govori, Hemon sva ova sećanja zapisuje? Da li zato što danas nema pamćenja bez zapisanog, ili zato što ne oseća da ima kome da ih kaže, ili veruje da bi još neko, van kuće, želeo to da zna, ili je pisanje jedini način da prenese sećanje, ili, možda, kao što je kuvanje bilo za generacije žena njegovog prezimena, jedini način da izrazi ljubav? Odgovor nije jednostruk, i daleko je od jednoznačnog.

 

Knjiga o roditeljima ispričana je (isparčana?) kroz poglavlja promišljanja o elementima njihove kulture, ličnih filozofija kao para i kao jedinki, nazvanim po ključnim rečima (motivima), raslojenim na primere koji su potom dodatno razjašnjeni, kao za lenjog čitaoca, fusnotama, komentarima, prevodilačkim igrama lastiša — gde je lastiš pregrada između bosanskog i engleskog, hipertekstualnim upućivanjem na ranije objavljena dela Aleksandra Hemona i druga poglavlja u ovom, tako da oblikuje jedan katalog, ili pre registar pojmova koji Mamu i Tatu čine baš onim ljudima koji jesu.

 

Odmerena, ohlađena, zvonka, forma pušta sadržaj u prvi plan, što uz malene, u tekstu dobro rasejane jezičke igre (npr. „not-yet-former Yugoslavia”) najčešće rezultira uspehom vodeći čitaoca tačno kud treba. Obiluje poređenjima, što se opravdava namerom da se jedinstveno iskustvo predstavi drugome, ali kvalitet poređenja varira – od rata koji udara u majčin život poput meteorita do šaka stare komšinice koje miruju na krilu kao umorna štenad. Neretko širenje konteksta („The war was complicated in Bosnia, as all its wars have always been, as all wars always are”), korisno u pomenutom približavanju individualne priče prosečnom svetskom čitaocu, ume da zađe i u manje potrebno uopštavanje („In wartime, war is everywhere, devours all space, touching everyone in it, including children”), govoreći čitaocu ono što mu već mora biti poznato. Takav stil ne dopušta mnogo domišljanja (objašnjava se svaki simbol do tančina, tumači svaka manje prozirna rečenica), te na momente više priliči TED Talk-u nego umetničkoj knjizi, kakav god u njoj bio odnos fikcije i fakcije. „His style is matter-of-fact, sometimes containing explanatory paragraphs of random, baffling details”, rečenica koju autor koristi da opiše očev način beleženja sećanja, može se, uz malo volje, čitati i kao svest o sopstvenom stilu.

 

O majci piše manje nego o ocu, jer majka je imala manje ’solo avantura’, i uvek je bila tu, kao prirodni deo porodičnog života, dok se otac večito vraćao odnekud. I to je shvatljivo i umetnički opravdano — slova služe da ispune belinu, te se čine izlišnima tamo gde već ima nekog prisustva. Ipak, Hemon koristi taj primer da sagleda i problematizuje patrijarhalni socijalizam, u kojem se pod pojmom ’majčinskog žrtvovanja’ romantizuje dvostruko izrabljivanje zaposlenih ženskih roditelja, žena koje su gradile sistem ravnopravnosti koji nisu stigle da žive.

 

Autor analizira sve i svačije postupke, odmiče se od nasleđa, stavlja mikroskop između njegovih činilaca i svog oka, preispituje poziciju iz koje saopštava, iz koje misli. Uvodi i lažno sećanje kao koncept, izraz potpunog nepoverenja u saznatljivost prošlog i apsolutnog poverenja u moć priče.

 

Pričamo da bismo se razrešili traume i utešili, a onda, prirodno, zavolimo priče zbog utehe koju su pružile; poluprevaziđenu traumu tada mistifikujemo, osećamo je kao uzrok priče, a kako volimo priču, verujemo da je i trauma bila potrebna, jer bez nje priče ne bi bilo. Biografija pojedinca je zato biografija mita o pojedincu, biografija braka — biografija dva mita o braku, biografija države poput SFRJ jeste biografija neprebrojivih utopija i mitova o državi. I uprkos ironijskoj distanci prema ideji da su radne akcije gradile generacije, a ne samo infrastrukturu koja će nadživeti i bratstvo i jedinstvo, uprkos svem problematizovanju sećanja i nizanju verzija istina u koje sumnja, Hemon u delu porodične istorije vezanom za Drugi svetski rat (tu ih je bilo s obe strane) zauzima jasnu i čvrstu poziciju: biti partizan nije bio ideološki, nego moralni imperativ.

 

Onome ko ovu knjigu čita deleći deo sećanja Hemonovih, pripadajući prostorvremenu sada-već-bivše Jugoslavije, neke se razjasnice mogu činiti suvišnim ili preteranim. Stoga je važno čitanju pristupiti sa svešću o ograničenoj upućenosti prvobitne publike, koja je morala voditi i pisca.

 

Kad objašnjava značenje reči ’katastrofa’ u idiomu svoji roditelja, u poređenju sa njenim značenjem na engleskom, zaključuje da to što se kod Hemonovih koristi svakodnevno – i da opiše gužvu u saobraćaju i poplavu u kupatilu – ne znači nedostatak poštovanja prema ’pravoj’ katastrofi, nego pokazuje njenu sveprisutnost: njeni elementi, njene mikroverzije, svetlucaju posvuda „like shrapnel on a sunny day”. Priča o navikama u ishrani priča je o (ne)pripadanju tuđinskom kontekstu. „They make their food to taste of home, but it inescapably ends up having the taste of displacement.” Na primeru doživljaja Ovna Janka utvrđuje svoje uverenje da pričanje menja svet. Kad u fusnotama promišlja o prevođenju, Hemon piše da bi sebi objasnio gustinu jezičke barijere. Kada se bavi majčinim šokom usled početka, potom i nastavka opsade Sarajeva, beleži njenu neverbalizovanu filozofiju odnosa nezamislivog i nemogućeg. Priznajući sopstvenu nasleđenu ili naučenu opsesiju vremenskom prognozom, piše o povratku kontrole nad strepnjom.

 

Način na koji razmišlja o identifikaciji svojih roditelja nasuprot starosedelaca podstiče pitanje kako se, ako uopšte, identifikuje sam autor. Da li je to onaj razlog za pisanje umesto pričanja – pričanje je za one koji narativu pripadaju, a on je, što voljno što inercijom, ostao izvan, kao nužni zapisničar? Jedan od Hemonovih odgovora na pitanje iz uvoda sadržan je u početku trećeg od deset poglavlja: „Silence is the death of storytelling, and thus of love” — piše da održi ljubav u svetu koji se menja brže i od sveta naslovnih roditelja, brže nego što on zapisuje. Drugi je eksplicitno dat u završnim redovima — razlog je gola potreba za samoodržanjem posredstvom držanja roditelja živima. Na opštem, univerzalnom planu, ova emotivna studija o izmeštenosti i strogi katalog o roditeljima (samo)određuje se kao snop argumenata u odbranu pripovedanja.

 

„The story is true as can be.”


Tekst je nastao kao rezultat radionice za književne kritičare starosti do 30 godina, u okviru 4. međunarodnog književnog festivala Bookstan. Tekstove ostalih učesnica i učesnika radionice možete pročitati na sajtu festivala, a probrani će se naći i na Prerazmišljavanju.

One thought on “U odbranu pripovedačke istine // Aleksandar Hemon – My Parents

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *