Draga Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga — Čimamanda Ngozi Adiči

„Postoji jedan razlog da se planer zove ženski planer — ako ima menstrualni kalendar. Postoji jedan razlog da se brijač zove ženski brijač — ako ima menstrualni kalendar.”

– Lazar Čovs

Čimamanda Ngozi Adiči rođena je 1977. godine. Bavi se književnošću i aktivizmom i to dvoje spaja u delima koja pripadaju oblasti nefikcije, odnosno publicistike. Iako su njeni romani u lektiri za studije engleskog jezika i književnosti, popularnost koju danas ima stekla je govorom na konferenciji TED koji je potom pretvorila u knjigu — „Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje”. O njoj ste na Prerazmišljavanju čitali u više navrata — u tekstu 12 najknjiga 2018. godine, jednom mesečnom pregledu i preporukama 8 knjiga umesto karanfila za Osmi mart.
Publicistika Čimamande Ngozi Adiči nastaje u hodu, prirodno, iz njenih stavova kojima oblikuje svakodnevicu. Feministički manifest „Draga Idžeavele” razvio se iz pisma koje je napisala na poziv prijateljice koja je poželela da vaspita svoju ćerku u feminističkom duhu.
Ova knjiga je bila glavna nagrada na kvizu Feministrivia” koji sam za doček Osmog marta 2019. godine organizovala sa drugaricom Milicom Cvetković, autorkom bloga Cvećka o knjigamaKviz je bio naš način da obeležimo godišnjicu druženja, a o tome sam nešto više trućala u novom klipu na jutjub kanalu Knjigoložnica:

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=LvDqlAb2UfY&w=560&h=315]

Čitajući ovu knjižicu, pronalazila sam primere iz svog života i kulture čiji sam deo, koji odgovaraju na teorijski deo predloga ili predstavljaju odraz primera iz Nigerije.
Na samom početku, Čimamamanda Ngozi Adiči prijateljici nudi 2 alata:

1. ja sam jednako bitna

Ne, nisam bitna jer sam nečija ćerka/ žena/ sestra/ majka. Bitna sam jer sam osoba.

2. da li mogu da obrnem ovu situaciju i dobijem iste rezultate?

Kao kad kažemo devojčici da ‘može da se uda’ kad napravi dobru kafu. Dečaka i ne učimo da kuva kafu, samo da je pije.

„Ako oslobodimo decu suženih definicija rodnih uloga, otvaramo im prostor da ostvare sav svoj potencijal.”

Teorija da ne postoji ‘dečačko’ i ‘devojačko’ ponašanje ima smisla, tj. ne postoje dok ih ne imenujemo rodno. Postoji individualna priroda deteta koja ne zavisi od pola, već od vaspitanja. A vaspitanje mora uključivati više primera nego apstraktnih termina. I nije feminističko vaspitanje sastavljeno iz papagajisanja izraza poput ‘mizoginija’, već iz objašnjavanja uzroka i razloga za neke društvene pojave koje se mogu okarakterisati kao mizogine. I mora se čitati sa detetom.

„Knjige će joj pomoći da razume svet i da ga preispituje, da se izrazi, a biće joj od pomoći čime god poželi da se bavi. Kuvarica, naučnica, pevačica — svima njima su od koristi veštine koje se stiču čitanjem.”

Čak i ako budeš morala da plaćaš dedetu da čita, Adiči tvrdi da se isplati — „skup poduhvat, ali vredna investicija”.
20190410_213908-01
Važan je predlog o preispitivanju i upotrebi jezika.

„Jezik je skladište naših predrasuda, uverenja, pretpostavki.”

Kod nas je pitanje jezika još pipavije. Ima žena koje su protiv ‘ženskih’ naziva zanimanja zato što misle da ističu rod ispred kvalifikacije. To pije vodu sve dok ne dođemo do čistačice i kuvarice — tu, u nižim profilima zanimanja, koja ne donose prestiž, tu nam ne smeta ‘ženski nastavak’. Kada je pevačica vrhunska pevačica, reći ćemo da je ‘dobar pevač‘, da naglasimo da se može meriti sa muškarcima u istoj profesiji. Koji ne moraju biti vrhunski da bi se nazvali pevačima, to im je dato polom sa kojim su rođeni.
Sećam se, u detinjstvu su me, kad bi se ko iz porodice venčavao, uvek pitali kakvu svadbu hoću, jer niko nikad nije pomislio da možda neću želeti nikakvu.
Adiči kaže:

„Brak može biti srećan ili nesrećan, ali nije dostignuće. Devojčice uslovljavamo da teže braku, ali ne i dečake, tako da neravnoteža postoji već od samog početka.
Devojčice će porasti u žene zaokupljene udajom. Dečaci će porasti u muškarce koji nisu opterećeni ženidbom. Te žene se onda udaju za te muškarce, i odnos među njima automatski biva nejednak, jer značaj institucije braka nije podjednako važan za oboje. Da li te onda čudi što, u mnoštvu brakova, žene žrtvuju više, na sopstvenu štetu, neprestano pokušavajući da održe ovaj nejednak odnos?

Kada sam počela da živim sa saveznikom, jedna tadašnja drugarica počela je da me zove njegovim prezimenom, najpre u šali, da bi me na kraju potpuno dezindividualizovala — pominjući me samo u množini, opet njegovim prezimenom. Više me nikad nije pitala kako sam, već uvek ‘kako ste’. I kad bi zvala na pivo, zvala bi nas. Ona je mislila da je to prirodno, ja malo nisam imala snage da joj objasnim da je društveno, a malo više nisam osećala da je naš odnos dovoljno jak da preživi ono što bih joj rekla. Ja imam ime i prezime, znala si ih pre mog ulaska u ovu vezu, ja nisam promenila nijedno, i ti mi ih ne smeš menjati prema svom kodu. 
U srpskoj kulturi postojao je i običaj da žena po udaji sasvim izgubi ime. Jelena, žena Markova, postajala je Markovica. U nekim ruralnim područjima ima ostataka ove tradicije, ali i tamo više-manje posprdno, kada se želi naglasiti da je neka žena tek supruga tog nekog. Međutim, desi se i da neko veruje da je to izraz milošte. Na jednom protestu protiv ograničavanja slobodâ (hah, paradokse, ti li si), drugarica mog rečenog saveznika obratila mi se baš tako — njegovim imenom, s dodatkom -ica. Njoj je to značilo ‘ti si naša’. Meni je izazvalo nelagodu.
Zato mi je bilo lako da prepoznam obrasce o kojima govori Čimamanda Ngozi Adiči.
52607836_2288714341141529_1377034946811527168_n
Predloge o kritičkom pogledu na industriju odeće i igračaka, standarde lepote, ženstvenost, žensku seksualnost… čitala sam kao skoro banalne istine koje je nepotrebno ponavljati, ali čim potreba za ovakvom knjigom postoji, mora da je moj mehur neprozirniji nego što sam verovala.
Feminizam je i borba za oslobođenje muškaraca, samo to većina nikako da shvati.

„Nauči je da nije obaveza muškarca da zarađuje. U zdravoj vezi ova uloga pripada onome ko je u stanju da je obavlja.”

Kao uzore za feministkinju u povoju, Adiči navodi nekoliko imena:

  • Florins Kenedi
  • Ama Ata Aidu
  • Dora Akunili
  • Mutoni Likimani
  • Ngozi Okonjo-Iveala
  • Taivo Adžai-Licet

i zaključuje da je činjenica da nisu sve žene feministkinje, ali nisu ni svi muškarci mizogini. Saveznike i saveznice treba prihvatiti i osnažiti. Ostale obrazovati.
Jedina ozbiljnija zamerka koju sam našla bilo je autorkino očekivanje da je devojčica radi koje piše heteroseksualna, iako se to još ne može znati, ali Adiči se sama osvrće na to u trinaestom predlogu: piše savete za majku heteroseksualne devojčice jer to poznaje, i veruje da ne bi bilo u redu da govori napamet o nekom elementu identiteta koji joj je stran.


Hvala Milica magazinu na primercima koje smo uručile pobedničkoj ekipi.

 

0 thoughts on “Draga Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga — Čimamanda Ngozi Adiči

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *